Poštovani čitaoci, dragi prijatelji,

pred Vama je novi broj godišnjaka „Majak“ iz kojeg ćete saznati čemu smo posvetili pažnju u 2016. godini, i šta je zapravo činilo sadržaj Programa rada Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka u ovoj kalendarskoj godini. O programskoj delatnosti ćete se više informisаti iz stranica koje su pred Vama.

Zavod za kulturu vojvođanskih Slovaka (ZKVS) definisan je kao profesionalna ustanova za kulturu. U 2008. godini, koju je Evropska komisija proglasila godinom interkulturalnog dijaloga, ZKVS je osnovao Skupštinu Autonomne pokrajine Vojvodine i Nacionalni savet slovačke nacionalne manjine sa ciljem čuvanja, unapređivanja i razvijanja kulture vojvođanskih Slovaka.

Organizacija UNESKO u 2002. godini definiše kulturu kao „kompleks specifičnih duhovnih, materijalnih, intelektualnih i emocionalnih karakteristika društva ili društvene grupe, koji zajedno sa umetnošću i književnošću obuhvata i zajednički način života, životni stil, vrednosni sistem, tradicije i veru.“ Iz toga proizilazi da su najznačajnije funkcije kulture: integraciona – kultura je značajan faktor života građanskog društva, pomaže pojedincu prilikom integracije u društvo šireg i užeg tipa; vaspitno-obrazovna – doprinosi razvoju intelektualnog, emocionalnog i moralnog nivoa pojedinca; socijalna – obrasci delovanja; enkulturalna – integracija pojedinca u kulturni život društva u vezi je sa vaspitno-obrazovnom funkcijom i unkulturacijom; akulturalna – uključivanje u drugu, stranu kulturu; humanitarna i dr.

Dakle, znamo da definišemo kulturu i ustanovu koja se stara o kulturi jedne od brojnih zajednica na području Vojvodine, ali nešto ipak ne znamo. Zbog čega nam ne polazi za rukom da obezbedimo one najosnovnije uslove za ispunjavanje utvrđenih ciljeva? Pod tim prvenstveno mislim na obezbeđivanje trajnih sopstvenih radnih prostora i potreban broj odgovarajućih kadrova.

Isticanje tradicionalne i savremene kulture vojvođanskih Slovaka, i uopšte prezentovanje manjinskih kulturnih vrednosti, afirmisanje njene posebnosti i specifičnosti u što širim okvirima, bilo je, jeste i biće moguće i ostvarivo u različitim, ali i manje zahvalnim uslovima, ukoliko zanemarimo naglašeni termin profesionalna u uvodnoj definiciji ustanove. U suprotnom slučaju, dakle ako ga uvažimo, najmanje poželjno je disponirati sa potrebnom najelementarnijom infrastrukturom.

Sa željom za skorijim rešenjem aktuelnog, ne baš zavidnog položaja sa kompetentnima, dozvoliću sebi da Vam poželim ugodno čitanje, rečima Vladimira Minača – slovačkog prozaiste, esejiste, filmskog scenariste, publiciste i kulturnog pregaoca, koji je verovao da se „ni ljudska kultura ne slaže sa nestankom, živa je i kao živa protestuje protiv svih primitivaca i glupaka, protiv fizičke ili tržišne proždrljivosti čoveka, protiv umiranja dece i celih naroda, koju izaziva neravnomernost razvoja i socijalna nepravda koja iz nje proističe. Verujem, da će ljudska kultura – in summa rerum discrimine – zaustaviti udar talasa mržnje.“ Verovao je ne principu, već iskustvu.

„Jer čovečanstvo ima svoje dobro plaćeno iskustvo koje je pohranjeno upravo u njegovu kulturu.“

S poštovanjem,

Ana Hrćan-Leskovac