Književnost

Književnost Slovaka u Vojvodini

Prvi slovački iseljenici iz tadašnje tzv. ugarske Gornje zemlje, teritoriju današnje Vojvodine, odnosno Donju zemlju, naseljavaju u drugoj polovini 18. veka. Bili su to glavnom siromašni seljaci i zanatlije, ali sa njima dolaze i obrazovani učitelji i sveštenici, tako da upravo oni, ova mala grupa intelektualaca, daje osnove tome, što će kasnije biti obeleženo kao književnost i kultura vojvođanskih Slovaka. Delatnost ovih prvih kulturnih pregalaca u početku ima primaran nacionalni i narodnovaspitni karakter i veoma malo sličnosti sa sadašnjim poimanjem književnog stvaralaštva; dok na drugoj strani i taj mali broj tekstualnih formacija, što samo ponekad „imitiraju“ prozu i poeziju bio je ipak osnovna i neophodna pretpostavka kasnijeg razvoja književnog stvaralaštva vojvođanskih Slovaka.

U drugoj polovini 18. veka i tokom 19. veka u slovačkoj vojvođanskoj enklavi nastalo je vrlo malo tekstova, koji bi ispunjavali najosnovnije estetske kriterijume. To važi naročito za poeziju, koju su u ovom periodu pisali Juraj Ribaj (1754-1812), Juraj Rohonj (1773-1831), Matej Ambrozi (1797-1869), Mihal Godra (1801-1861), Jozef Podhradski (1823-1915) ali i neki drugi manje značajni književni pregaoci. Bili su to uglavnom sporadični pokušaji i jedino poslednji od navedenih književnika, dakle Jozef Podhradski posvetio se književnom stvaralaštvu sistematski i svrsishodno, iz čega je nastalo njegovo obimno i promišljeno književno delo. Slična situacija je i u prozi, pisci koji najsistematičnije pišu u ovom periodu su Feliks Kutljik (1843-1890), Albert Martiš (1855-1918) i Gustav Maršal Petrovski (1862-1916). Zajedničko za prozno stvaralaštvo ovih književnika osim romantičnog ishoda i ne baš visokog estetskog nivoa, je i to, da se uprkos svom regionalnom karakteru na svim strukturalnim nivoma ipak u potpunosti uvrstilo u kontekst celokupne slovačke književnosti.

Posmatrano sa ovog aspekta, situacija se suštinski menja nakon raspada austro-ugarske monarhije, kada su Slovaci sa ove teritorije postali enklava novonastale jugoslovenske države, što je prouzrokovalo postepenu samosvest i razvoj vlastite književnosti. Ovom procesu kod vojvođanskih Slovaka doprinosi osnivanje kulturnih institucija (gimnazija, Matica slovačka, štamparija...) i časopisa („Narodna jednota“, „Naš život“, „Svit“, „Naše slniečko“ ... ). Sama književnost, naročito poezija koju su u ovom periodu pisali Andrej Siracki (1900-1988), Martin Toman Banatski (1899-1977), Marjena Czoczekova-Ejhardtova (1892-1972) i neki drugi manje značajni književni pregaoci, još uvek nije na visokom estetskom nivou i najčešće nema pomaka od početničke faze. Malo je drugačija situacija u proznom stvaralaštvu vojvođanskih Slovaka u ovom periodu, pošto je početkom 20. veka svoje prve pripovetke a kasnije i roman Rodina Rovesných (1909) objavio petrovački učitelj Jan Čajak (1863-1944) i upravo ovim svojim realističkim proznim stvaralaštvom iz seoske sredine ovaj autor je podsticajno uticao na stvaralaštvo svojich direktnih sledbenika, Jana Čajaka mlađeg (zbirka pripovedaka Dumný briežok (1943) i roman Zuzka Turanová (1943) i prozaika i dramskog pisca Vladimira Konstantina Hurbana (drama Záveje (1922), Zem (1931) i zbirka kratkih proza Pazovské čítanie (1932), što je imalo uticaja i na celokupno prozno stvaralaštvo vojvođanskih Slovaka u drugoj polovini 20. veka.

Najizražajnija prekretnica u književnom stvaralaštvu vojvođanskih Slovaka, posebno u poeziji, odigrala se krajem 30. i početkom 40.godina prošlog veka delovanjem Juraja Mučajia (1919-1945) i Palja Bohuša (1921-1997), prvih slovačkih vojvođanskih modernih pesnika. Njihovo pesničko stvaralaštvo postalo je snažan inicijator u napretku književnosti vojvođanskih Slovaka, praktično sve pesničke generacije u drugoj polovini 20. proizilaze iz osnove, koju su izgradili Bohuš i Mučaji. Unatoč tome, što je pesničko stvaralaštvo Juraja Mučajia (Rozvravené srdce, 1942) u pravom smislu reči početničko (pesnik je imao 21. godinu kada je preminuo) i uglavnom sadrži segmente simbolističke poetike, ipak se u njegovom delu naziru nagoveštaji originalnog pesničkog rukopisa.

Ono što u potpunosti nije uspeo da razvije Juraj Mučaji, uspeo je njegov vršnjak Paljo Bohuš. U svojoj prvoj pesničkoj zbirci Život a brázdy (1943) Bohuša takođe inspiriše pre svega simbolistička i ruralistička poezija, ali u svom kasnijem pesničkom stvaralaštvu (izdao je jedanaest zbirki pesama) ovaj pesnik je izgradio originalni pesnički izraz u čijim osnovama se nalazi težnja za sjedinjenjem lokalnog i univerzalnog, individualnog i kolektivnog u estetski, ali i u etički sugestivan pesnički tekst. Bohušovo pesničko stvaralaštvo u 60. i 70. godinama prošlog veka odlikuje poetizacija a više puta i idealizovanje sadašnjosti (Hviezdne proso, 1972; Časom dôjdeme, 1974) dok u 80. godinama, kada nastaje zbirka Nikam a späť (1989) njegova pesnička forma poprima depoetizaciju i najčešće ironičnu i elegijsku obojenost.

Prva posleratna objavljena pesnička zbirka vojvođanskih Slovaka je zbornik mladih pesnika Do nových dní (1950) gde je svoje angažovane i ideološke pesme objavila velika većina tadašnjih pesnika (J.Mučaji, P.Bohuš, A. Ferko, J. Labath, M. Babinka…). U ovom periodu izdata je knjiga sa početničkom poezijom mladog pesnika Pavla Mučajia (1929), Bojujúce srdce (1952), kao i jedina zbirka pesama Andreja Ferka (1925) Okovaná krv (1954), koja je uprkos tome, što je bila izgrađena na osnovama tada već anahronske simbilističke poezije, sadržala i pesme sa snažnim ekspresivnim nabojem.

Izraženiju granicu u slovačkoj vojvođanskoj poeziji prouzrokovala je prva pesnička zbirka Jana Labatha (1926) Slnečné hodiny (1958), čije je odličje impresionistički pansenzualizam i u mnogim pogledima anticipira ne samo razvoj poezije ovog autora nego i razvoj poezije vojvođanskih Slovaka u drugoj polovini 20. veka. Pesničko stvaralaštvo Jana Labatha dostiže vrhunac u zbirci Jesenná krajina (1970) a njegovo kasnije stvaralaštvo već ne postiže svežinu i sugestivnost pesama nastalih krajem 50. i 60. godina prošlog veka.

Pesničko stvaralaštvo Mihala Babinke (1927-1974) u potpunosti se realizuje u 60. godinama. Inspirisan simbolizmom, poetizmom i nadrealizmom ovaj pesnik je izgradio originalnu pesničku formu koja je zasnovana na bogatoj maštovitosti i nesmetanoj asocijaciji i usmerena je ka predstavljanju utemeljenih egzistencijalnih čovekovih situacija. Vrhunac postiže u svom najsloženijem delu u pesničkoj kompoziciji Príchodzí sa nevracajú, gde su vrlo sugestivno evocirane ne samo egzistencijalne emocije tuge, potištenosti i apsurda nego i vitalizma i filantropije.

I mlađi pesnici, koji u književnost ulaze 60. godina prošlog veka (Juraj Tušiak, Vjera Benkova, Vićazoslav Hronjec...) delimično se nadovezuju na poetsku atmosferu koju sačinjava pesničko stvaralaštvo Labata, Babinke i Bohuša, uz to se istovremeno trude da zatečenu situaciju stvaralački preispitaju i menjaju.

Svoju početničku, većinom ljubavnu poeziju Vjera Benkova (1939) počela je da piše inspirisana pesničkim senzualitetom (Májový ošiaľ, 1966), da bi kasnije pod uticajem savremenih tendencija u slovačkoj i srpskoj književnosti, egzistencijalnu situaciju svog pesničkog subjekta sve više pomerala u složenije i univerzalnije položaje, ispoljene naročito u zbirkama Obrady (1971) i  Koráb istoty (1975). Svojim drugim delom, pre svega u zbirci Heroica Slovaca (1997), pesničko stvaralaštvo Benkove naginje ka bohušovskoj poetici, čija je karakterika težnja predstavljanja univerzalne odnosno mitske slike ljudske egzistencije u konkretnoj (vojvođanskog) sredini.

Sa razvojnog stanovišta, najradikalniji i ujedno i najznačajniji u ovom periodu bio je Vićazoslav Hronjec (1944) koji se svojim pesničkim stvaralaštvom poezije vojvođanskih Slovaka u potpunosti priključio savremenim svetskim književnim tendencijama. U tom smislu poseban značaj ima njegova zbirka Hranica (1981), u kojoj je pesnik pokušao da podsticaje iz srpskog (tzv. poezija klasične inspiracije) i slovačkog književnog konteksta (tzv. senzualizam) stvaralački sjedini u poeziju, koja bi svojom složenom strukturom evocirala one najbitnije egzistencijalne situacije i čovekove probleme. Ovakvu „neličnu“ u suštini neosimbolističku poetiku građenju na modernističkim postulatima univerzilacije i totalizacije, polovinom 70. godina Hronjec napušta, dok u zbirci koju je napisao na srpskom jeziku Mlin za kafu (1984, slovački prevod Uhol posunu, 1987) pesnička forma ovog autora je „postmoderno“ individualizovana, konkretizovana i depoetizovana.

Sa poezijom depoetizovanog izraza u potpunosti korespondira i veći deo pesničkog stvaralaštva generacije koja svoje stvaralaštvo započinje u drugoj polovini 70. godina a kojoj pripadaju pesnici Miroslav Demak, Miroslav Dudok, Zlatko Benka, Mihal Đuga, Jozef Klaćik i Jaroslav Supek.

Najstariji pesnik ove generacije, Miroslav Demak (1949) jednim delom u obimu svog ne tako velikog pesničkog stvaralaštva, nadovezuje se na tzv. klasiciziranu poeziju, dok se onim drugim delom priključuje i poeziji koja može biti uslovno obeležena kao postmoderna.

Sličnu tendenciju nalazimo i u pesničkom stvaralaštvu Miroslava Dudoka (1952) koji prvi put u slovačku vojvođansku poeziju unosi gradski senzibilitet maksimalno konkretizovanog i depoetizovanog izraza (Ruberoid, 1984). Kasnije ovaj pesnik u svojoj poeziji koristi i tipične postmodernističke tehnike, kao što su na primer ironija, igra reči, intertekstualnost ...

Na početku svog stvaralaštva Mihal Đuga (1951) pre svega se trudio da pesnički izanalizira neke granične egzistencijalne situacije u kontekstu univerzalnih, mitoloških modela (Spiace motýle, 1976), zatim što se njegova kasnija poetska forma sve više stiče konkretizovane, profanizovane oblike, sa civilizovanjem i ironijom (Výklad snov, 2008).

U ovoj generaciji je naplodniji Zlatko Benka (1951) koji je izgradio originalnu pesničku formu, praktično nezavisan od prethodnika i savremenika; u suštini je to neosimbolistička poezija (Oceán, 1984; Íl 2001) sa relativno kompaktnim i permanentim sistemom simbola i egzistencijalnih motiva koji se ponavljaju, uz čiju pomoć se ovaj pesnik trudi ne samo da prodre u suštinu egzistencije, već i da reši probleme koji ugrožavaju ovu egzistenciju.

Eksperimentalna poezija Jozefa Klaćika (1949) i Jaroslava Supeka (1952) samo jednim delom se nadovezuje na kontekst „klasične“ odnosno verbalne poezije, dok se drugim, u suštini većim delom nalazi u drugim umetničkim područjima.

U zadnjoj deceniji prošlog veka, u slovačko vojvođansko književno stvaralaštvo ulazi i pesnička generacija (tzv. Generacija X) koju čine Martin Prebuđila (1960), Jan Salčak (1961), Ladislav Čanji (1961) i Katarina Hricova (1967).

Poezija najstarijeg od njih Martina Prebuđile, ima obeležje tipičnog revolta (Horeznačky, 1992), ali ispod bučnog omota u prvom planu ove poezije izbija pesnička forma vrlo osećajnog čoveka, neprilagođenog savremenom svetu (Namiesto kodicilu, 2001). Sličnu koncepciju ima i poezija Jana Salčaka (Pohnuté svety, 1988), dok pesnički subjekat Ladislava Čanjija (Zánik chrámu, 1997, Kameň na dlani, 2005) umesto za buku, odlučuje se za suptilniji izraz nesuglasice koji je obeležen ironijom a negde čak i silnim sarkazmom. Međutim to što je zajedničko za ove pesniku je tipična postmoderna iscrpljenost, nesigurnost i sumnjičavost koja ponekad prerasta u totalnu rezignaciju. Ova bespomoćnost čoveka u savremenom društvu vrlo sugestivno je izražena u poetskom stvaralaštvu Katarine Hricove, posebno u njenom naglašavanju tragičnosti čovekovog udela (Motýľ v klietke, 2004) koji je shvaćen kao permanentan životni tok (Voľným pádom, 1997).

Prozno stvaralaštvo vojvođanskih Slovaka u drugoj polovini 20. veka se razvijalo u dva pravca. Na jednoj strani kao snažan izvor inspiracije javlja se realna ruralna priča, koju je početkom 20. veka svojim stvaralaštvom utemeljio Jan Čajak a kasnije razvio Jan Čajak mlađi. Na ovaj narativni model nadovezivali su se uglavnom književnici Janko Čeman (1922-1987), Miroslav Krivak (1931-2002), Jan Kopčok (1929-1993), Pavel Čanji (1928-1999), delimično i Pavel Grnja (1937). Ovi autori koji su ulazili u slovačku vojvođansku književnost uglavnom 50. godina prošlog veka, u svojim romanima i pripovetkama trudili su se uglavnom da realno prikažu život slovačkog vojvođanskog seljaka.

Na drugoj strani krajem 50. i početkom 60. godina prošlog veka kao osobene reakcije na ovu tradicionalno orijentisanu prozu, pojavljuju se različita nastojanja inovacije i modernizacije. Glavni inicijator ove struje u slovačkoj vojvođanskoj prozi bio je Jan Labat, što pre svega možemo videti u njegovim lirizovanim prozama u zbirci Jazdec z Turkmenska (1963). Sa intencijama ovakve poetike kasnije je nastavila i Vjera Benkova u modernističko koncipovanoj zbirci Lesná studienka (1973), ovom toku se u potpunosti priključuju i Vićazoslav Hronjec sa svojom knjigom proze Prievan (1976) a Juraj Tušjak zbirkom pripovedaka Krčma. Ali prinos inovacije Hronca i Tušjaka ne ispoljava se samo u lirizaciji proznog tkiva, nego pre svega u izražajnom unutrašnjem dešavanju, odnosno u primeni modernističkog metoda struje svesti (Hronjec) i u unošenju elemenata magijskog realizma (Tušjak).

Na ovu modernizovanu, očigledno u mnogome podsticajniju, tendenciju u slovačkoj vojvođanskoj književnosti kasnije se nadovezuju i mlađe generacije književnika, koji su dali doprinos inovaciji stvaralaštva - preko modernističkih narativnih modela, najčešće sa različitim postmodernim postulatima i strategijama. To možemo videti u pripovetkama iz studentskog života Miroslava Demaka Švédske domky (1980) i Mihala Đuge Osud ľavej nohy (1997), ali kasnije i u magijskorealističkim prozama Zlatka Benke u zbirci (Ryžové plátno,1988), u prozama parodije životnog i društvenog konformizma Zoroslava Jesenskog (1956) u pripovetkama iz zbirke Prst v nose (1985) i u slici sveta na rubu društva Miša Smišeka (1957) u zbirci pripovedaka Z tmy (2000).

Razvojna tendencija u književnosti, koja se kreće od moderne ka postmoderni, u potpunosti se ispoljila u prozama koje je u časopisima objavljivao Tomaš Čelovski (1958), zatim u dužoj pripovetki Miroslava Šipickog (1969) Nanebovzatie babky Eržiky (2008) i u „ready made“ prozama Jaroslava Supeka u knjigama ...a mier (1989) i Pľuvanec do tváre (2001). Vrhunac dostiže u proznom stvaralaštvu Vićazoslava Hronjeca krajem 20. veka, koje je obeleženo kako tipičnim osobinama postmoderne kao što su intertekstualnost, subjektivna refleksija, fragmentarnost... (román Pán vzduchu a kráľov syn, 1993), tako i autorovom potrebom stalne inovacije. Ovu novu tendenciju koju je primenjivao u svom poslednjem romanu Plný ponor (1999) Hronjec definiše terminom hiperrealizam.

U drugoj polovini 20. veka u slovačkoj vojvođanskoj književnosti se u potpunosti razvilo i stvaralaštvo za decu i omladinu. Najplodniji i najznačajnici pisci u ovoj oblasti su Mihal Babinka (Ako rástol Igorko, 1970), Pavel Mučaji (Pavúčik hrdina, 1958), Pavel Grnja (Prázdniny v poli, 1975), Juraj Tušiak (Za priehršť radosti, 1959; Maximilián v meste, 1971), Miroslav Demak (O troch umelcoch, 1977), Zoroslav Spevak (Mastené, paprené, solené..., 1987), Tomaš Čelovski (Rád chodím do školy, 1984), Maria Kotvašova Jonašova (Mať pätnásť je také ťažké, alebo Striptíz, 2007), Martin Prebuđila (Pozemšťan Milan a Vincent bez ucha, 2007) i drugi.

                                                                                                                                                                                                        Adam Svetljik