Vizuelna umetnost

Počeci likovne umetnosti kod vojvođanskih Slovaka i prvi slovački likovni umetnici u Srbiji

Likovna umetnost Slovaka u Srbiji danas čini jedan od najbogatijih, najkvalitetnijih i najdragocenijih segmenata savremene kulture slovačke enklave u Srbiji. Savremeni profesionalni slovački likovni umetnici priznati su i prihvaćeni u najvećim i najelitnijim galerijama i na likovnim događajima u zemlji, dok je izvanrednan značaj svetski poznatih slikara naive iz Kovačice neosporan. Sa druge strane početak likovnog stvaralaštva Slovaka, koji su na ove prostore došli pre 260 godina, nije puno obećavao. Nesumnjivo bogati potencijal, samo u pojedinim slučajevima – u 19.veku – donosi i interesovanje za ozbiljno ili profesionalno bavljenje likovnim stvaralaštvom. Tako je u prvoj polovini 19. veka petrovački kapelan Štefan Homola u oktobru 1845. god. pisao iz Petrovca u Šturove Slovačke narodne novine,da su nedavno u Petrovcu sahranili 26-godišnjeg sposobnog umetnika Jana Rohonja, unuka tada već pokojnog sveštenika iz Gložana, bačko-sremskog seniora i pesnika Juraja Rohonja. Homola u navedenom članku još kaže: „Opisima slikarskih tvorevina u putopisima g. Jana Kolara bio je tako oduševljen, da je ka višim idealima težeći njegov duh, sa nekom nemirnošću očekivao oporavak svog tela izmučenog tuberkolozom, da bi u Italiji video umetnička dela, te mogao umiriti svog duha.“ Slično kao Janu Rohonju (1819 – 1945) subina nije bila naklonjena ni narednom izuzetno likovno nadarenom mladiću Františku Jesenskom iz Kisača (8.10.1842. - ?). Posle Jesenskog su ostali, u privatnom vlasništvu, sačuvani crteži, a najstariji datira iz 1857. god. Likovni radovi Jana Rohonja nisu sačuvani, ili ni jedan do sada nije poznat.

Nisu nam poznati ni školski likovni radovi ćerki petrovačkog ev. sveštenika Jana Sćehle, autora „Kronike petrovačke evangelističke a.v. parohije“, gde navodi, da nije dao samo svoje sinove, nego i svoje ćerke, naročito Emiliju i Paulinu na studije u Prešov i Peštu, gde su između ostalog (slobodne nauke i umetnosti) studirale i slikarstvo. Bio je to ujedno jedinstven institucionalizovan način umetničkog školovanja žena u tom periodu, pošto do druge polovine 19. veka a negde čak do početka 20. veka, ženami nisu bile dostupne umetničke akademije. Sćehlove ćerke su ujedno morale dobro poznavati istoriju likovne umetnosti, pošto su bile u prilici da putuju po evropskim gradovima a 1854. god. su posetile i Veneciju.

Do sada najstariju sliku ulja na platnu kod nas, koju je naslikao autor iz redova Slovaka iz Donje zemlje – čuva Muzej,odnosno Galerija Zuzke Medveđove u Petrovcu. Njen autor je naredni nadaren slikar iz polovine 19. veka Benjamin Reis.

Benjamín Reis 1841 – 1873 autor najstaršej olejomaľby namaľovanej medzi vojvodinskými Slovákmi
Foto arhiv: Vladimír Valenćik
Benjamín Reis (1841 – 1873): Krajinka, olejomaľba, šesťdesiate roky 19. storočia
Foto arhiv: Vladimír Valenćik

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sačuvan je njegov pejzaž manjih razmera (32 x 40 cm) na parohiji u Staroj Pazovi, koji je kasnije Ljudmila Hurbanova poklonila petrovačkom muzeju. Slika nije potpisana, pretpostavlja se da je nastala 60-tih godina 19. veka, kada je Benjamin Reis bio sveštenik u Staroj Pazovi. Inače Benjamin Reis, o čijim likovnim sklonostima se kod nas gotovo uopšte nije pisalo, rođen je u Petrovcu 22. oktobra 1841. god. Tu je stekao i osnovno obrazovanje a kasnije se školovao u Novom Vrbasu, na Evangelističkom liceju u Bratislavi i u Velikom Kerešu. Teologiju je završio u Halu i Bazelu a godine 1866. je bio izabran za evangelističkog sveštenika u Staroj Pazovi. Sudbina ni njemu nije bila naklonjena – kao ni prema drugim likovnim pregaocima ovdašnjih Slovaka iz 19. veka. Umro je mlad (32.god.) 25. jula 1873. god. za vreme velike epidemije kolere u Staroj Pazovi.

Prvi slikar, sa dužim životnim i stvaralačkim vekom, i sačuvanim brojnijim delima, bio je akademski slikar Karol Miloslav Lehotski, rođen 16. novembra 1879. god. u Laliću. K. M. Lehotski je ujedno bio i prvi profesionalni slikar i slobodan umetnik iz redova vojvođanskih Slovaka. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji likovnih umetnosti u Pragu, u klasi Maksa Pirnera i kasnije na bečkoj akademiji. Slikao je i crtao među vojvođanskim Slovacima posebno u Laliću, Gložanu, Iloku i Petrovcu, ali i u Slovačkoj, naročito u Martinu, u Češkoj u Pragu a naročito u moravskim gradovima. Umro je 4. marta 1929. god. u Brnu, gde je i sahranjen.

Prvý školený maliar z radov vojvodinských Slovákov Karol Miloslav Lehotský (1879 – 1929)
Foto arhiv: Vladimír Valenćik

Karol Miloslav Lehotski spada u najznačajnije slovačke slikare sa početka 20. veka u celokupnim slovačkim razmerama. Na njegovim slikama, sem impresionističkih uticaja i povećanog interesovanja za svetlost, osobito na pejzažima primetni su elementi secesijskog dekorativnog simbolizma, naročito u kasnijem stvaralačkom periodu.

K. M. Lehotski je bio odličan crtač i hipersenzitivan umetnik. Sa druge strane karakterišu ga melanholija i samoća sa izrazitim sklonostima prema mistici i mesijanizmu. U stvaralaštvu su ga pre svega primamljivale njegove filozofske i teozofske vizije koje je uobličavao u likovne alegorije. Figuralne kompozicije ove vrste za njega su bile i najvrednije. Njegovi najbrojniji radovi su pejzaži, dok je kod nas sačuvan najveći broj portreta, koji odslikavaju izvanrednu portretsku nadarenost i umeće Lehotskog.

Sledeća zaslužna ličnost za  izgradnju čvrstih temelja savremenog razgranatog stvaralaštva slovačkih slikara u Srbiji bila je akademska slikarka Zuzka Medveđova (1897 – 1985). Rođena je u Petrovcu i prirodni umetnički talenat unapredila je slikarskim školovanjem, najpre privatno u Pragu kod prof. Engelmilera, zatim u Zagrebu i konačno na Akademiji likovnih umetnosti u Pragu kod profesora Jakuba Obrovskog i Maksa Švabinskog.

Akademická maliarka Zuzka Medveďová (1897 – 1985)
Foto arhiv: Vladimír Valenćik

Likovno stvaralaštvo Zuzke Medveđove nadovezuje se na tradiciju slovačkog slikarstva narodnih žanrova, čije osnove je polovinom 19. veka utemeljio istaknuti slovački slikar i litograf Peter Mihal Bohunj (1822 – 1879). Osnovu likovnog stvaralaštva Zuzke Medveđove čini orijentacija na Bohunjov likovni program primenjen na motive iz života vojvođanskih Slovaka. Njeno narodnopisno slikarstvo lirizuje i veliča prikazane motive, ali ujedno je u vremenskom razmaku steklo značaj etnografskog dokumenta. Zuzka Medveđova je osim toga slikala portrete istaknutih ličnosti iz narodnokulturnog života, kulturnih aktivista i svojih poznanika i prijatelja.

U periodu delovanja K. M. Lehotskog a posebno Zuzke Medveđove poraslo je interesovanje za likovnu umetnost u našim sredinama. Počinje organizovanje izložbi umetničkih radova, a Petrovac postaje centar likovno-umetničkog života. Veći broj ljudi likovno prirodno nadarenih počinje da se bavi, doduše amaterski, ali ozbiljno – slikarstvom. Na ovim umetničko – istorijskim osnovama je sagrađeno razgranato likovno stvaralaštvo i likovni život Slovaka u Srbiji, koji se danas nalazi u kontekstu savremene likovne umetnosti u Srbiji i teži da pronađe svoje mesto i u okvirima celokupne slovačke savremene likovne umetnosti, ali koji ujedno zahvaljujući svojoj prošlosti i uslovljenosti lokalnim specifičnostima i karakteristikama stvara autonomni kontekst, čiji je naziv kod nas likovna umetnost vojvođanskih Slovaka.

Kada govorimo o kulturnim kontekstima likovnog stvaralaštva Slovaka u Srbiji, često se zaboravlja ili samo delimično govori o slovačkim slikarima, koji su u prošlosti delovali na teritoriji današnje Srbije, ali nisu ušli u kontekst istorije likovne umetnosti vojvođanskih Slovaka. Pre svega su to ličnosti koje su zauzele svoje mesto kako u istoriji slovačke, tako i u istoriji srpske likovne umetnosti, ali nisu dospeli u specifičan i relativno autonomni manjinski kontekst likovnog stvaralaštva vojvođanskih Slovaka. Mesto delovanja ovih slovačkih slikara bila je Srbija, tačnije Beograd.

Prvi slovački umetnik koji je radio u Beogradu – iako vrlo kratko – bio je jedan od najznačajnijih slovačkih slikara i vajara u 19. veku Jozef Božateh Klemens (1817 – 1833) koji je na poziv Janka Šafarika doputovao u Beograd 1855. god. Radio je u Beogradu kao likovni pedagog i vajar, navodno je u ovom periodu izradio i bistu Karađorđa.

Jozef Božatech Klemens (1817 – 1883) prišiel pôsobiť do Belehradu roku 1855
Foto arhiv: Vladimír Valenćik

U istoriji srpske likovne umetnosti mnogo dublje tragove je ostavio Ciril Kutljik (1869 – 1900), koji je zahvaljujući velikoj istrajnosti i težnji uspeo da osnuje prvu slikarsku školu u Srbiji. Pre Cirila Kutljika, od 1845. god. je bilo nekoliko neuspelih pokušaja sa osnivanjem umeničke škole u Beogradu. Cirilu Kutljiku je to prvom pošlo za rukom. Dana 3. septembra 1895. god. sa radom počinje prva Srpska crtačko-likovna škola. Interesovanje za školovanjem na poziv Kutljika je pokazalo 80 učenika, od kojih je 30 pohađalo nastavu.

Nasuprot preprekama od strane nekih domaćih umetnika i Ministarstva školstva od kojeg nije dobio finansijsku pomoć, Ciril Kutljik je uspešno vodio školu, sve do svoje prevremene smrti. Umro je u 31 godini 1900. god. Kutljikova Srpska crtačko-slikarska škola pak nije prestala sa radom. Rista i Beta Vukanović su je otkupili od Kutljikove udovice. Kasnije posle prvog svetskog rata, Kutljikova škola je isprva bila državna a 1937. god. je na njenim osnovama nastala u Beogradu Likovna akademija.

Cyril Kutlík (1869 – 1900) zakladateľ prvej Srbskej kresliarsko-maliarskej školy v Belehrade roku 1895
Foto arhiv: Vladimír Valenćik

Kutljikova umetnička škola nije bila jako zahtevna. Ciril Kutljik je svoju školu shvatao kao pripremu za talentovane učenike kako bi nastavili sa školovanjem na umetničkim akademijama u inostranstvu, ili da se osposobe za rad učitelja likovnog, kojih u tom razdoblju nije bilo dovoljno u Srbiji. Prvobitna Kutljikova namera se ispunila. Najtalentovaniji Kutljikovi učenici Dragomir Glišić, Borivoje Stanković, Kosta Milićević, Milan Milanović i Nadežda Petrović postali su preteče likovnog izražavanja u Srbiji.

Ciril Kutljik je održavao kontakte i sa Slovacima u Vojvodini. Bile su to pre svega porodične veze. Njegov deda Jan Kutljik (II.) je bio učitelj u Staroj Pazovi, gde se rodio i Cirilov otac Bohdan, a njegov stric Feliks je bio sveštenik u Kulpinu.


Za vreme svog boravka u Beogradu Ciril Kutljik je osim pedagoškog rada i slikao. Njegovi najpoznatiji radovi iz tog perioda su: Čukur česma, Manastir Vratna, Čučuk Stana, Apoteoza izmirenja Aleksandra Obrenovića sa knezom Nikolom Crnogorskim, Kraljević Marko ubija Aždaju a za izložbu u Parizu 1900. god. je spremio sliku Ulazak svetog Save u Jerusalim. Tako se Ciril Kutljik – stvaranjem istorijskih kompozicija, žanrovskih scena i portreta – uključio u tok srpskog slikarstva narodnog romantizma.

Treći slovački slikar, koji je deo svog stvaralačkog života proveo u Beogradu, bio je jedan od najznačajnijih vajara sa početka 20. veka Jan Koniarek (1878 – 1952). J. Koniarek se školovao u Budimpešti i Rimu. Kasnije je radio u Minhenu kao asistent, i ovde se upoznao sa brojnim studentima iz Srbije, što ga je podstaklo da 1906. god. doputuje u Srbiju. Najpre je radio u Čačku a kasnije 1908. god. se preselio u Beograd, gde je radio kao likovni pedagog. U Beogradu je učestvovao na mnogim konkursima za reljefe i kipove. Pobedio je na konkursu za predlog i izradu Čukur česme. Osim toga u Svilajncu je izradio Sinđelićev spomenik a u Beogradu izradio biste članova kraljevske porodice, Aleksandra Karađorđevića, Nikole Pašića, Mine Pavlovića, Uroša Predića i drugih značajnih ličnosti Srbije iz tog vremena. Za Ministarstvo privrede je izradio monumentalne kipove rasejevača i kosca. Njegov najznačajniji rad iz beogradskog perioda je Glava Jovana Krstitelja, koji se nalazi u kolekciji Narodnog muzeja u Beogradu. Ovaj Koniarekov rad je dobio i brojna priznanja ne samo u Beogradu, nego i u Sofiji, Minhenu i Briselu.

Sochár Ján Koniarek (1878 – 1952) v Belehrade, roku 1910
Foto arhiv: Vladimír Valenćik

U Srbiji se Jan Koniarek posve uključio u likovna dešavanja. Izlagao je zajedno sa srpskim slikarima 1908. god. na Prvoj izložbi Srpskog umetničkog udruženja u Beogradu, 1910. god. u Somboru na Prvoj srpskoj umetničkoj izložbi i ponovo u Beogradu na izložbama udruženja srpskih umetnika Lada. Takođe je izlagao i 1912. god. u Beogradu na Četvrtoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Stvaralački umetnički rad Jana Koniareka u Beogradu prekinut je balkanskim ratom, u kome je učestvovao kao dobrovoljac. Za vreme prvog svetskog rata je Koniarekov atelje u Beogradu bio uništen. Iako je dobio pozive iz Beograda i drugih gradova Kraljevine SHS, Jan Koniarek se nakon rata nastanio u Slovačkoj.


Ovaj doprinos o počecima likovnog stvaralaštva kod vojvođanskih Slovaka i slovačkim slikarima koji su u prošlosti delovali na teritoriji Srbije, treba shvatiti samo kao osnovnu informaciju o ovoj široj, za javnost gotovo nepoznatoj i nedovoljno ispitanoj problematici. Sigurno da još postoje ličnosti iz davnije istorije slikarstva Slovaka na ovoj teritoriji koje nismo obuhvatili u ovom sažetom pregledu. Takav je na primer i unuk majstora krznara Adama Ponjičana iz Padine, akademski slikar Adam Ponjičan ml., kasnije profesor na umetničkoj akademiji u Segedinu, u padinskoj osnovnoj školi je sačuvan njegov pejzaž koji prikazuje Đurišov salaš a u padinskoj crkvi oltarska slika. Za istoriju slikarstva Slovaka u ovim krajevima interesantna je i ličnost Danijela Abafija. O njegovim umetničkim sklonostima znamo na osnovu sačuvanih slika u Kisaču, u porodici pokojnog časnog gospodina biskupa Andreja Beređija. Ova zanemarena problematika koja sačinjava značajan segmenat kulturne istorije Slovaka u Srbiji iziskuje naredno i temeljno proučavanje.

 

Vladimir Valenćik