Zavičajni lajt motiv

POPADIĆ, M. Budimir: Mirisi silbaškog detinjstva. Novi Sad: Tiski cvet 2010. 229 s.

Zavičajni lajt motiv

Legendarni tandem – kompozitor i bard slovačke operete Gejza Dusik i pisac i libretista Pavol Braxatoris tvorci su poznate evergreen melodije Rodný môj kraj, zo všetkých najkrajší, si môjmu srdcu najdrahší, len teba mám...(Moj zavičaj, od svih najlepši, mome srcu si najdraži, samo tebe imam...).Kao da je upravo ova uvek aktuelna i rado pevana melodija kod Slovaka, bila lajt motiv priča i divana iz Silbaša, koje autor Budimir M. Popadić izvlači ne samo iz vlastitih sećanja, već ta sećanja evocira i kod najstarijih stanovnika ovog bačkog sela, nebi li čitaocu, odnosno sadašanjim i budućim Silbašanim preneo što autentičniju sliku o njihovom mestu iz davno prošlih dana. Upravo zbog ovog lajt motiva, svaki miris dobio je onu pravu notu, koja ne ostavlja ravnodušnim ni jednog čitaoca, pogotovo ne onog, koji je i sam imao priliku da neke od tih mirisa doživi odnosno onog, koji je imao priliku da neke od aktera iz knjige i lično poznaje. Evocirati slike davno prošlih vremena znači postati svestan i napora i muka, koje je ljudima na selu u prošlosti donosila svakodnevica. Opstati, napredovati i razvijati se značilo je udružiti se, osloniti se na zajednicu i tako postati jači. Raspodela uloga i uzajamna ispomoć, bilo da je u pitanju organizovanje važnih događaja u životu pojedinca ili svakodnevni rad i život zajednice, bila je osnova za stvaranje niza zakonitosti, obreda pa i dobro osmišljenih rituala, koji su prenošeni i unapređivani generacijama. Neke od njih, vezane za gastronomiju, tradicionalnu kulturu, život u selu uopšte, autor dokumentuje živopisnim pričama koje, ispričane silbaškim narečjem čitaocu daju utisak da se i sam na trenutak našao na nekom divanu u Silbašu.

Uz pomenuti lajt motiv autor je svojom pričom živopisno oslikao i ono što je najveće bogatstvo i vrednost ove sredine - suživot Srba i Slovaka dug više od dva veka. Prožimanje ove dve kulture prisutno je gotovo u svakom tekstu, a iako su jasno definisane njihove jezičke, konfesionalne i kulturne specifičnosti i karakteristike, uzajamni uticaj rezultovao je brojnim sličnim ili identičnim navikama i običajima koji daju poseban kvalitet ovom suživotu. To je posebno prisutno u gastronomiji i navikama vezanim za obradu i preradu hrane, gde su čini se i Srbi i Slovaci uspeli da izvuku ono najbolje iz obe kulture i stvorili jedan zajednički recept koji je svima po meri. U savremenom društvu u kojem dominira razvoj tehnologija i globalizacija, i taj zajednički recept polako postaje folklor i zbog toga je namera autora, da kroz vlastita sećanja zabeleži slike davno prošlog vremena, izuzetno vredna i dragocena. To se odlično vidi na primeru svadbi, koje su nekada, u skladu sa kontekstom u kojem su organizovane imale sasvim drugačiji tok, dok im današnje instantno vreme daje novu formu. Zbog toga je detaljan opis srpskih, slovačkih a kasnije i mešanih svadbi značjan doprinos dokumentaciji kulture u ovom mestu.

Ceneći svoje komšije Slovake, autor je odlučio da priču o slovačkim svadbenim običajima predstavi i na slovačkom jeziku, i to u njegovoj autentičnoj formi, koju koriste Slovaci u Silbašu. Činjenica je da tom narečju mogu razumeti Slovaci iz Silbaša, po mogućnosti Slovaci koji govore i srpski i slovački jezik ali i da bi ova varijanta slovačkog za Slovake u Slovačkoj bila nerazumljiva. Dakle, u skladu sa srpskim tekstovima i slovački prevod je načinjen u narečju, kojim govore Slovaci u Silbašu a za koji je napravljena čitalačka transkripcija. Time autor i prevodilac dokumentuju stanje slovačkog jezika, koji se koristi u neformalnoj komunikaciji dok je ipak uticaj škole, medija i crkve doprineo da se Slovaci u formalnoj komunikaciji, u okviru mogućnosti, izražavaju književnim slovačkim jezikom. Svakako, priča o slovačkoj svadbi u Silbašu veoma je dragocena, jer živimo u vremenu kada tradicionalni običaji isčezavaju, onako polako i neprimetno, baš kao što je i sve manji broj mamička, koje nose svoje tradicionalne suknje.

Pošto spadam u grupu čitalaca „koji su očli“ ali koji su ipak dovoljno blizu ako zatreba, smatram ovu knjigu izuzetnim poklonom, koji je nama Silbašanima posvetio Budimir M. Popadić. Nadam se da će neki budući dani doneti još mnogo novih stranica o ljudima i događajima iz Silbaša koje ćemo sa osmehom i setom čitati, dok će nam u ušima tiho odzvanjati poznati refren o rodnom zavičaju.