JUBILEJI DOSTOJEVSKOG

Svi elemnti proze Dostojevksog pored toga što su sačuvali osobenu poetsku suštinu zajedno s njom su prožeti dramatizmom.

Romani Dostojevskog se mogu žanrovski različito svrstati: roman-ispovest, roman-tragedija, religiozno-filosofski roman, avanturistički i mistični roman, socijalni roman, detektivski roman posebnog roda, dijaloški roman, dokumnetarni roman... Međutim, svako od navedenih određenja uzeto pojedinačno, je nepotpuno i nedovjno precizno. Po složenosti i sintetičkoj strukturi su bez premca u svetskoj književnosti. Pri svoj svojoj složenosti i bogatstvu ta struktura sadrži jedinstvenu poetsku osnovu-dramsko ustrojtvo. Jer svi elementi proze Dostojevskog pored toga što su sačuvali osobenu poetsku suštinu zajedno s njom su prožeti dramatizmom. Otuda, da bi izdvojili dramu i preneli je u pozorište, dramaturg i reditelj, pripremajući se za inscenaciju formalno proznog tkiva, moraju biti osposobljeni da režu po živom organizmu tog genijalnog epskog, narativnog štiva, da osiromaše donekle samu dramu na račun njene dubine ili širine.

Očiglednost posebne uloge dramskog načela

U prozi Dostojevskog je osobena uloga dramskog načela vidljiva i najneiskusnijem čitaocu njegovih dela. Oni istraživači koji pokušaju da ne primete, ili pak da negiraju tu osobenost, sami sebe dovode pred teške i nezahvalne zadatke: da prevladaju i učine neposotojećom estetsku očiglednost.

Tomas Man: Romani Dostojevskog su grandiozne tragedije

Ali njima istovremeno predstoji da ospore tačku gledišta Tomasa Mana, velikog poznavaoca dela Dostojevskog koji je rekao da romani ruskog genija nisu ništa drugo nego grandiozne drame. Moramo verovati u estetske sudove autora „Budenbrokovih“, „Čarobnog brega”, „Legende o Josifu”, „Doktora Faustusa“ poznajući njegovu poetiku i privrženost epskom kazivanju, njegovom stvaralačkom postupku kojim je nastojao da svojim pripovedanjem obuhvati obilje realnog sveta, društvenih zbivanja i ljudskih sudbina u njima,nameru da predstavi u jednoj slici predmetni i duhovni svet. Ne zaboravimo, prilikom pristajanja da uvažimo sudove velikog nemačkog pisca, intelektualne gromade XX veka, da pomenemo neke odlike njegovog misaono zasićenog i emotivno „prerodilog” pripovedačkog štiva, kao što su neprimetno implementirani ritam njegovih proznih deonica, ironična ozbiljnost, spobnost da provede mnoštvo smislovnih planova po jedinstvenoj tekstualnoj niti. Tomas Man se naslađivao epskim pripovdenajem i uvlačio, prosto namamljivao, na samom početku već omamljene svoje čitaoce da s njima podeli svoje uživanje. Povezujući prirodu romana s takvim pripovedačkim postupkom spokojnog epskog ritma romanesnog valjanja ravničarskog toka Dunava, Tomasu Manu su napetosti, konflikti i tvrdo uvezani dramski čvorovi u prozi Dostojevskog izgledali kao znaci koji romane genijalnog ruskog pisca i mislioca prezentuju kao grandiozne tragedije.

Lirska replika Lunačarskog na povredu književnog poslovnika

Možemo li, i to s neverovatnom lakoćom, odbaciti tezu o prožimanju lirskim nanosima tragičnog eposa autora “Braće Karamozova”? Posebno ako je o izvanrednom značenju lirskih nota u kompozicijama Fjodora Mihajloviča pisao jedan tako obrazovan, pronicljiv, vispren erudita kao što je bio Lunačarski. On će u svom ogledu “Dostojevski kao mislilac i umetnik” objavljenom 1931. sa sebi svojstvenim darom za umetničke nadahnute formulacije napisati i ovo: “Dostojevski je bio umetnik-liričar. Sve njegove pripovesti i romani nisu ništa drugo nego jedna ogromna ognjena reka njegovih sopstvenih preživljavanja. To je vidljivo otvaranje tajni koje su skrivene u dubinama njegove duše. To je strasno pozivanje na svoju unutrašnju istinu. To je prvi i osnovni momenat u njegovom stvaralaštvu. Drugi bi bio-stremljenje da zarazi čitaoca, da ga ubedi i potrese ispovedajući pred njim svoju veru. Sva ta svojtva stvaralaštva bliža su Dostojevskom više nego i jednom drugom “rođenom” liričaru, ako pod pojmom “liričara“ podrazumevamo stvaraoca-pozivara na prisustvo potresima koji se zbivaju sa njegovom dušom. “Prema tome”, na kraju vremena kojim je raspolagao za repliku, Lunačarski je poentirao: “Dostojevski je duboki i veliki liričar”.

Pristalice ispovednog karaktera romana Dostojevskog

Ako bismo navodili ne citate, nego jedino imena onih koji zastupaju ispovedno načelo kao dominatno u romanima Dostojevskog, ovaj ogled bi se pretvorio u improvizaciju masove scene, na kojoj opet ne bi mogle stati sve pristalice tog postupka. A masovnoj sceni kao jednoj od segmenata u dramatizmu proze Dostojevskog u narednom nastavku ovog ogleda su povećana jedva dva stupca. Zato ćemo navesti misao samo jednog od njih, Borisa Bursova, koji je u svojoj studiji “Ličnost Dostojvskog “( 1969. ) zapisao i ovu misao : ”Smatram da nema na svetu drugog velikog pisca, čija bi ličnost bila tako prožeta njegovoim delima, kao što je to Dostojevski… On je stvarno raskrinkavao i otkrivao sebe u svojim junacima i to potpuno različitim. To je njegova stvaralačka osobenost. On je postajao svaki put onaj junak o kojemu je trenutno pisao, i to na način ne da se prosto u njega ovaploćuje, nego da sebe nalazi u njemu “.

Dva rešenja:ili-ili

Tako smo izvođenjem dokaza utrli put za najamanje dva rešenja. Prvo: romani Dostojevskog su skroz prožeti dramatizmom. To su romani-drame. Drugo: proniknuti su lirizmom, pa se, prema tome, radi o romanima- ispovestima. Možemo li na osnovu ova dva hipotetična rešenja suditi o poetici Dostojevskog po formuli “Ili-Ili”?

A formula “I-I”, zašto da ne ?

Moguće je da se orijentišemo na formula “I-I”, ali u tom slučaju morali bismo rešavati nimalo lako pitanje objedinjavanja različitih poetskih stihija sa, takođe različitim, poetskim sistemima u romanima Dostojevskog. Ako su njegovi romani toliko dramatični, a istovremeno i toliko lirični, onda celina dela nije ništa drugo nego tvorevina nastala od ove dve strukture koje se međusobno prožimaju, da bi se na kraju slile jedna sa drugom.

I treći element, epski, u najavi

Svoje osnovane pretenzije najavljuje i treći element –epski. Poznato je kakav značaj je Dostojevski pridavao željenim zanimljivostima svog dela. ”Najbolja knjiga je zanimljiva knjiga“, a jednom prilikom čak je zanimljivost postavio ispred umetičke verodostojnosti dela i njegove estetske vrednosti. Leonid Grosman je u svojoj knjizi “Poetika Dostojevskog “ došao do formule: ”Romani Dostojevskog – to je filosofski dijalog koji se proteže epopejom doživljaja“ ( Moskva, 1925. Citirano prema elektronskom izdanju knjige „Некоммерческая электроная библиотека „Im Werden“,B.R).

O stalnom prožimanju epskog i dramskog kod Dostojevskog Groman je pisao ističući duboku dramatičnost opsia u njegovim romanima, s pravom odbacujući predrasude o tobožnjoj ravnodušnosti autora „Zločina i kazne“ prema deskripciji. Grosman navodi da spoljni izgled čoveka u delima Dostojevskog je često „njegova dramatizovana biografija, materijalna usredsređenost i puna izražajnost neizbežne unutrašnje drame“. Krećući se na granici između epskog i dramskog u delima autora „Zapisa iz podzemlja”, Grosman dolazi do zaključka koji nekima može zvučati isuviše slobodno, ako ne čak i drsko, o sklonosti velikog pisca „da uključi religioznu dramu u fabulu bulevarskih romana„.

Suprostavljenost lirskog i dramskog načela samo u funkciji celovitosti dela

Lirsko i dramsko kod Dostojevskog suprostavljeni su samo ako to zahteva održivost celovitosti dela. Lirika Dostojevskog je osobena – ona vlada gromadom dramskog izazova i izraza, trpi iskušenja prolaženja kroz dramatičnu objektivizaciju i personifikaciju; to je lirika bipolarna, sa dva centra duše, koji su u večnom idejnom i moralnom ratnom stanju sa samim sobom. Ali ni dramatizam Dostojevskog nije „sa ovog sveta”: on je prožet jedinstvom prenapregnute, otvorene subjektivnosti, jedinstvom ličnog kreda, jedinstvom iskrenog ispovedanja. Što se pak tiče epskog elementa, njegova slivenost sa dramskim i lirskim je očigledna za svakog koji ozbiljno pristupa čitanju romana Dostojevskog. Drama u romanu, a ne roman-drama

Otuda se ovde ne može govoriti o romanu -drami, nego o drami u romanu. I to ne zbog toga što se dramsko ovde imitira sredstvima i metodama romana. I ne jedino zato što drama predstavlja samo deo poetskog sadržaja dela. To bi trebalo da imaju u vidu pozorišni i filmski reditelji prilikom dramatizacije i ekranizacije dela Dostojevskog , kako bi sačuvali duh i stil velikog proznog stvaraoca. Ali prvenstveno zato što je drama „kovitlac“ u opštem toku poetske stihije i samo poptuna predstava o svekolikoj dinamičnoj strukturi romana Dostojevskog, omogućava da se shvati i oceni njen istinski smisao i prava uloga.