MIROSLAV DEMAK – JEDNA SMRT U BEOGRADU

EDICIJA PREVODI

Cilj edicije Prevodi koju objavljuje Gradska biblioteka u Novom Sadu jeste da predstavlja stvaralaštvo značajnih zavičajnih pisaca koji stvaraju na jezicima nacionalnih zajednica ovih prostora ujedno afirmišući prevode i prevodilački rad značajnih prevodilaca naše sredine. Naći se u društvu prevodilaca kao što su Sava Babić predstvalja za mene izuzetnu čast.

Do sada u ovoj ediciji obavljeno delo Irine Hardi Kovačević, Vićazoslava Hronjeca, Ištvana Brašnja, Ištvana Nemeta, Ferenca Deaka, Trifuna Dimića. Uvrštanje dela Miroslava Demaka u ovu ediciju prirodan je, takoreći neophodan korak u njenom upotpunjavanju.

NASTANAK KNJIGE

Za nastanak ove knjige, najzaslužniji (osim prirodno samog autora čije duhovno čedo knjiga predstavlja) je njen glavni i odgovorni urednik, direktor GBNS Dragan Kojić, od njega je potekla ne samo ideja, impuls, nego i ona neophodna kreatorska upornost na putu njene realizacije. To vam kažem zato što sam u nastajanju te ideje imala priliku da učestvujem, ali tek u vidu posmatrača, mada na taj status kada je prevođenje u pitanju, iskreno rečeno, nisam navikla. Međutim, direktor Kojić je uveren u ispravnost svojih namera bio toliko uporan da nije bilo govora da se spreči nastajanje ove knjige, ali budući da je skroman i prefinjen, prosto je stvari uredio tako da ne bude u prvom planu. Ujedno je, moram ga pohvaliti, svojim izvrnim poznavanjem kulturnih prilika povezao u jedno delo, a tu mislim na Demaka i mene, ljude koji su duhovno bliski, te nije čudo što je rezultat ovako kompaktno delo.

STRUKTURA KNJIGE

Izbor priča je načinio sam autor i predstavlja fantastičnu zaokruženu celinu. Sve pripovetke uvrštene u nju su sada prvi put prevedene i objavljene na srpskom jeziku. U njenoj strukturi dominira prva, uvodna i ujedno naslovna priča Jedna smrt u Beogradu, koja je ovde objavljena ekskluzivno, odnosno autor ju je napisao za ovo književno izdanje i ovde je objavljena i pre slovačke verzije. Iako se nalazi na prvom istaknutom mestu, ona je stara tek par nedelja.

Ostali deo knjige prati hronologiju nastajanja priča. Prva velika celina je nazvana prema zbirci pripovedaka Švedske kućice koja je na slovačkom jeziku objavljana 1980. Druga Kraljevstvo će pripasti onome koji se vrati nosi naziv istoimene zbirke objavljene 2001. godine. Na kraju, kako bismo dobili lepu zaokruženu strukturu, stoji jedna usamljena priča koja prelepo poentira Demakovo stvaralaštvo - Bibulus iz Smirne, priča koja je do sada objavljena sam u časopisu Novi život na slovačkom jeziku i nije objavljivana knjiški.

Ali, ako biste pažljivo poredili sadržaj, utvrdili biste da je pripovetka Tik uz preskočila iz druge zbirke u prvu a pripovetka Otac uskočila u drugi ciklus, iako u originalnom delu tamo nije bila, takođe je objavljena do sada na slovačkom jeziku samo u časopisu. Na taj je način autor sam prateći poetske i smisaone celine svog dela, načinio svojevrsnu rekapitulaciju i prestrukturisanje svog dela. Budući da je Demak kao stvaralac uvek i bio razigran, ovakav njegov čin jeste u duhu njegovog dela.

MIROSLAV DEMAK KNJIŽEVNO I BIOGRAFSKI

Miroslav Demak je u književnosti vojvođanskih Slovaka permanentno prisutan već petu deceniju. S obzirom kakav jeste razigran po prirodi i stvaralaštvo je za njega svojevrsna igra. Nije pisao puno i njegovo delo nije obimno, ali je pisao sve što se pisati može. Nije se ograničavao formom, nego je pratio uvek onaj unutrašnji stvaralački impuls i izražavao ono što je želeo da izrazi. Objavio je dve zbirke pesama (Iz otvorenog dlana i Zodijak), dve zbirke pripovedaka (Švedske kućice i Kraljem će biti onaj koji se vrati) i četiri knjige za decu (O tri umetnika, Troglavi zmaj Stefan, Violina, i zbirku pesama Hor tvorova) drame za decu i odrasle – sve na slovačkom. Prevođen je na čak 10 jezika: srpski, slovenački, makedonski, mađarski, rumunski, rusinski, nemački, engleski, francuski i korejski jezik), bio je novinar, publicista, urednik, prevodilac i vlasnik izdavačke kuće Esa iz Bratislave. Dobitnik je nagrade Neven, nagrade časopisa Novi život i Zlatne značke kulturno-prosvetne zajednice Srbije.

Pa opet, njegov dobar priatelj i kolega Samuel Boldocki povodom obeležavanja njegovog šezdesetog rođendana u duhu Demakovog dela i karaktera predložio je ovakvu odrednicu za enciklpediju:

Miroslav Demak je slovački vojvođanski književnik koji je pričao viceve i u slobodnim trenucima povremeno pisao pesme i prozu.

KNJIŽEVNI I KULTURNI KONTEKST

Po mišljenju književnog kritičara Mihala Babjaka, za razliku od ostalih književnih pravaca u istoriji slovačke vojvođanske književnosti kao manjinske, u kojima je dolazilo do veoma značajnih kašnjenja u pojavi određenih književnih trendova, a što je za manjinsku književnost normalna pojava, u slučaju postmoderne poetike do ovog kašnjenja nije došlo. Miroslav Demak je jedan od najzaslužnijih za to.

Specifična društveno i umetnička situacija koja nastaje nakon 1968, dovodi do značajnih podsticaja koji dolaze sa Zapada u Jugoslaviji, no s duge strane dešava se vojna intervencija Sovjetskog Saveza u Čehoslovačkoj i zahađenja odnosa između Jugoslavije i Čehoslovačke. 70 godine su zbog ovih društveno-političkih prilika bile obeležene slabijom komunikacijom između slovačke književnosti u Slovačkoj i ovde, te ovdašnji Slovaci ostaju bez tradicionalnog dijaloga sa svojom kulturom, što prirodno dovodi do toga da se pisci okreću ka drugom kontekstu, odnoso prema srpskoj i svetskoj književnosti koja je krajem sedamdesetih godina bila u znaku radikalnog modernizma i što je takođe važno okreću se svom sopstvenom kontekstu, a tako da tada već bez imalo dilema možemo govoriti o u postojanju tzv. trećeg konteksta.

U vreme nastajanja Demakove prve zbirke pripovedaka Švedske kućice autor nije imao pojma o postojanju POSTMODERNE kao književnokritičkom pojmu, isto kao ni recenzenti njegovih knjiga i interpretatitvni deo književne javnosti. Između ostalog i zahvaljujući toj činjenici, ova generacija dobila je efektivniji metaforički naziv kao “proza u farmericama” ili “džins proza” kako su je zvali a čitava generacija pisaca je označena kao Genaracija u sopstvenoj senci. Ove metafore postale su deo osnovne terminologije književno kritičkih radova o književnosti vojvođanskih Slovaka.

O Demaku književna kritika piše kao o piscu koji dosledno primenjuje postmodernu poetiku. Od tipičnih prisutnih elemenata možemo govoriti o ironiji U Švedskim kućicama, intertekstualnosti, psalimpsestu i citiranju prisutnom u čitavom pripovedačkom delu. Postmodernom poetikom najizrazitije su inspirisani Demakovi prozni tekstovi sa istorijskom temom: u ovoj zbirci su to Krevljstvo, Bisulus i Jedna smrt u Beogradu. Paradoksi istorije su velika tema Demakovog stvaralaštva, ali on im ne pristupa racionalno, on ne želi da ih pojasni, nego u istorijske događaje unosi još više paradoksa, zbrke, neistine, radikalne fikcije, besmisla. Demaka kao da fascinira igra sudbine i mesto čoveka u tom besmislu. A znate šta je najlepše u svemu tome? Najlepša je ta igra u koju vas Demak uvlači, vi doživite pročišćenje, oslobađanje od kobnosti trenutka, od frustracije neminovnosti i prihvatite autorovo viđenje stvari kao jednu od mogućnosti, jednu od varijanti koja je beskrajno razigrana i duhovita. Spoznaja da je tih varijanti beskrajno puno čini vas duhovno slobodnim čovekom.

Intelektualna ironična distanca je prisutna skoro u čitavom Demakovom proznom delu i ovo polazište se onda kombinuje sa ostalim elementima postmodernog iskaza: sa parodijom, citiranjem i aluzijama, odbijanjem velikih priča (Otac), dehorizaciji (Emiliju), demitizaciji (Kralj će biti onaj koji se vrati), zatim je tu često prisutno parafraziranje i parodija i pri tom Demak slobodno i razigrano “zakači” i takve književne autoritete kao što su: Šekspir, Gete, Kami ili, recimo, strip Volta Diznija.

U duhu nedovršenosti i na davanju konačnih i nedvosmislenih sudova, postavićemo pitanje, ne retoričko, jer odgovor postoji, samo nije na nama da ga dajemo: Zašto je postmoderna pronašla plodan teren upravo u manjinskoj književnosti u Vojvodini? Da li je to rezultat zrelosti tog književnog konteksta, koji je sa pojavom Miroslava Demaka, Vićazolava Hronjeca, Martina Prebudilu, Ladislava Čanija i još par pisaca, doživeo svoju kulminaciju i od tada nedmosmisleno izumire? Da li je to rezultat originalnosti i veličine spomenutih umetničkih imena? Ili se pak radi o širim socijlano-društvenim razlozima zbog kojih upravo ovaj milje predstavlja naročito plodno tlo za taj književni pravac. Ali sv je to moguće.

PREPORUKA

Na kraju ću vam dati preporuku, zašto čitati Demaka?

Zato što je duhovit, ironičan sa profinjenim intelektualnim humorom, razigran, zato što je njegovo delo oslobođeno suvišnih reči, tako da ni ja kao prevodilac a ni čitalac nema sumnje da je svaka reč na svom mestu. Zato što je Demak originalan, poseban, manjinski jer ga mi svojatamo, svetski jer je čitavim svojim bićem kosmopolita neopterećen stegama, ograničenjima i granicama ni u kom smislu, ni duhovnim, ni misaonim, ni verskim, ni geografskim.

Zato što je važno što je najznačajniji deo njegove proze sada dostupan i na srpskom jeziku, jer je on vojvođanski, jugoslovenski – jer je u to vreme najviše stvarao, ali ako baš tako želite i srpski pisac, jer jednako pripada književnom kontekstu zemlje u kojoj je najduže živeo.

Za kraj dozvolićete mi da budem veoma lična, zato što ga smatram i doživljavam kao tipičnog predstavnika vojvođanskih Slovaka, zajednice čija je veličina, snaga i vrlina upravo u toleranciji i pluralitetu, kao jedinom mogućem i održivom modusu socijalne egzistencije, koja relativizuje sve što se može relativizovati i kritički inteketualno prispituje sve što takvo prispitivanje zaslužuje. Predstavnika zajednice u čijoj je biti uporno i tiho protivljenje svakoj mogućoj nametnutoj dogmi, a kojoj i ja s ponosom pripadam.