Mihal Đurovka

Mihal Đurovka je rođen 4. oktobra 1972. godine u Novom Sadu. Osnovnu školu „Ljudovit Štur“ završio u Kisaču a Gimnaziju „Jan Kolar“ prosvetni smer u Bačkom Petrovcu. Slikarstvo je diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Halila Tikveše i profesora Jovana Rakidžića. Član je Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Izlagao na 16. samostalnih i 69. kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Radi kao profesor likovne kulture u Osnovnoj školi „Ljudovit Štur“ u Kisaču. Bavi se i novinarstvom ...

Susret neba i zemlje

"Sve što diše neka hvali Gospoda" (Psalam 150)

Šume i ravnice - novi ciklus slika Mihala Đurovke, svojim nazivom nizvodi u poeziju romantizma. Šume i ravnice mogu se naći kao motivi na slikama brojnih umetnika, ali ono čime se Mihalovo slikarstvo izdvaja jeste taj odnos prema ovim motivima.

Široko i visoko. Horizontala i vertikala koje se ukrštaju na horizontu. Slikarstvo kao molitva. U Mihalovoj umetničkoj prirodi, u njegovom odnosu prema slikarstvu, u strpljenju islikavanja brojnih različito bojenih površina iz prethodnog ciklusa apstraktnih slika, ima nečeg kaluđerskog. A u raskošnoj paleti, nasuprot tome, nečeg gurmanskog, željnog strasti ovozemnog života. Preplitanje duhovnog i telesnog i jeste ovaj svojevrstan susret neba i zemlje.

Neba bremena kišom, ili žuta, svečana, purpurna, neba ljubičasta u sumrak, svetle u krošnjama ili su se nadvila nad ravnicom. A Mihalove ravnice talasaju se prostrte poput šarenih tkanica živopisnih slovačkih rukotvorina, ili kao čipke ("Ravnica kao šlingeraj"). Pojedine ravnice sasvim su geometrizovane i, stoga, bliske apstrakciji, koju prenosi i u krošnje, kao na slici sa ljubičastim stablom.

Šumu umetnik prati budnog duha, uživajući u svakom njenom preobražaju. Tu su bezbrojni gusto naneseni potezi različitih nijansi zelene šume u proleće, gde nas gustinom i raznolikošću poteza Mihal suptilno uvodi u bogatstvo i slojevitost fenomena buđenja prirode. Ta, naoko mirna zelena, pažljivo posmatrana, pulsira i pleše radošću, slaveći Tvorca. Slike kao što su "U šumskom hramu" ili "Šumski praznik", nedvosmisleno kazuju o umetnikovom doživljaju prirode kao hrama Božijeg.

Tajnovitost šumskih puteljaka, šumorenje krošnji, cvrkut nevidljivih ptica, žubor skrivenog izvora; Mihalove slike jasno zvuče, nude nam se i pozivaju. Ima se utisak da možemo kročiti u sliku i istog časa čuti šušketanje lišća pod nogama.

Ova neposrednost i iskrenost Mihalovog slikarstva nosi u sebi notu naive, osećaj bajkovitosti života. A život i jeste bajka, večita borba dobra i zla, gde dobro na kraju, ipak, pobeđuje.

Mihalovi portreti

Mi smo bića Vremena ali i bića Večnosti. Čovek u ovom životu ostavlja različite tragove, vidljive i nevidljive. Umetnost je jedan vid skladištenja vremena, koje na svoj način svedoči o večnosti. Mihal je, tokom proteklih 25 godina rada, pokazao da sa istom lakoćom može da slika apstrakcije, pejzaže i portrete.

Da bi neko mogao objektivno sagledati nečiji umetnički izraz, potrebno je da se na trenutak izmesti iz svog stvaralačkog miljea i oseti ukus drugačijeg. Kako sam i sama portretista i većina mog dosadašnjeg crtačko-slikarskog opusa sadrži portrete i ljudske figure, mogu reći da mi je, u najmanju ruku, neobično da pišem o Mihalovim portretima.

Iskreno, Mihalove portrete doživljavam kao vrstu zanimljivog Susreta, kao nekakvo romaneskno poglavlje u kome se susreću naši oživljeni likovi sa papira, iz različitog perioda naših života.

Obzirom da mi je Mihal kolega sa klase, na izvestan način sam, gotovo sentimentalno, vezana za taj opus njegovih crteža sa akademije. Kao, uostalom, i za čitav period našeg studiranja, period koji je obilovao sjajnom saradnjom sa našim dragim i izuzetnim profesorom crtanja Halilom Tikvešom. Taj period je obilovao i našom opijenošću crtežom, našim vrednim i kontinuiranim radom, našom velikom ljubavlju prema umetnosti uopšte. Ti Mihalovi portreti sa akademije nose u sebi veliku dozu autentičnosti i svežine i uvek zadržavaju najviše moje pažnje.

Vremenom Mihal uspešno sazreva kao umetnik i kao portretista i krajem devedesetih, u vreme ono ludo i teško, vreme bombardovanja naše zemlje, Mihal nalazi snagu da stvara, ili da se još bolje izrazim, kao njegov vid odbrane nastaje novi ciklus portreta. Taj novi ciklus je promišljeniji, čvršći, likova duboko zagledanih u sebe i svet oko sebe, čudno izgubljenih, više usamljenih.

Ova serija portreta, kao i ona sa akademije, radjena je po živim modelima. Treća serija, najnovija, iz 2017. godine, da li iz nedostatka vremena, ili iz potrebe za izazovom druge vrste, radjena je na osnovu fotografija. Sada je ovo već sasvim oformljen likovni izraz, na visokom zanatskom nivou. Portreti sa manje iznenadjujućih crtačkih obrta, ali radjeni sigurnom rukom iskusnog umetnika, na izvestan način distancirani. Iako vidnih osmeha i bora, kao da su negde duboko iznutra ispeglani, zategnuti, shvativši da ovaj svet zahteva odredjena pravila koja se moraju poštovati.

I kao što ovo olovno plavo nebo danas nosi kišu koja miriše na proleće, iako je jesen i kraj oktobra, tako se u očima Mihalovih portreta ogleda, manje ili više, skrivena nada u mogućnost nekog lepšeg i boljeg sveta.