Vladimir Hurban Vladimirov

Vladimir Hurban Vladimirov (pravo ime Vladimir Konstantin Hurban) rođen je 4. avgusta 1884. godine u Staroj Pazovi. Bio je unuk J. M. Hurbana i sinovac S. H. Vajanskog. Deo gimnazijskog školovanja završio je u Zagrebu, evangelističku teologiju u Beču i Bratislavi. Ceo život radio je kao sveštenik u rodnom mestu. 1913. godine u jednom časopisu je objavio odlomke iz drame u tri čina Smetovi (Záveje; objavljena 1922, inscenirana 1923) iz seoske sredine. Drama donosi tipične elemente dramskog stvaralaštva VHV – redukciju uloga, trijadu odnosa, sukob biološkog i ljudskog. Moralna norma i zakon su kod seljaka uslovljeni nasleđenim instinktivnim nagonom ka zemlji. Smetovi simbolizuju presudu nad sirotom, bolešljivom i neplodnom Katušom.

U drami od pet činova Zemlja (Zem; objavljena 1931, inscenirana 1938. god.) zemlja postaje simbol trajanja – determiniše čovekovu zemaljsku sreću (zemlja kao dobro) i ujedno je niveliše (zemlja kao grob). Simbolika bunara je u vezi sa biološkim, vitalističkim poimanjem sveta kod VHV. Eksperimentalna igra u četiri „odeljenja“ S.O.S (Spolok obrodených svätých – Društva preporođenih svetih, 1923) završava se kao prihvatanje života i telesnosti. Središnji lik je Ona, sveštenica nove asketske sekte. Komad se temelji na dvojnosti telo – duh, muško – žensko, život – smrt, vatra – voda, i služi se motivom dvojnika. Predstava Homo sapiens (Slovenské pohľady, 1924.) predstavlja prvi deo zamišljene trilogije. VHV je njome želeo da dokaže nepromenljivost čoveka kao bića kojim su ovladali glad i seksualnost.

Komad u dve „polovine“ odigrava se na međi paleolita i neolita. Pored realnih likova Paleolita, Neolita, Femine i drugih, u ulozi antičkog hora učestvuju More, Vihor, Glad, Ljubav itd. Značajnu ulogu imaju i specifični govor, gest, mimika, pokret, svetlosni i zvučni efekti. Trijadu odnosa i motiv dvojnika VHV je iskoristio i u drami u tri čina napisanoj 1941. godine Brava škripi (Zámka škripí; objavljena 1973, insc. 1982). Junak Bravara može se interpretirati kao božanska svest (svevideće oko) i njegovo prisustvo u čoveku (savest, Bravar kao unutarnji glas zatvorenika Tobora). Komad pomera protagonistu od fizičke odsutnosti (utamničenosti) kroz duševno nebitisanje (povratak u domaćinstvo puno „greha“) ka fizičkom nepostojanju (samoubistvo kao ulaz u carstvo slobode). VHV je doprineo prevazilaženju tradicionalnog realističkog dramskog stvaranja u pravcu naturalizma, simbolizma i ekspresionizma.

Bio je inovator u oblasti tematike i eksperimentator u kompoziciji, nekad na uštrb dramske napetosti i uverljivosti u dramskim preokretima. Dodirni element eksperimentalnih i seoskih komada je biološko posmatranje čoveka. Istorijskoj temi VHV se posvetio u komadima Trenčianski Matuš (Trenčianský Matúš; 1920), Restauracija (Reštaurácia; 1921, insc. 1926), Ljudevit Štur (Ľudovit Štúr; 1926) i u komediji Vršatskog zamka verni Budiač (Vršatského hradu verný Budiač; 1933). Napisao je libreta za operete Lepa, nova oslikana kolevka (Pekná, nová maľovaná kolíska; 1923) i Ljubavni napitak (Nápitok lásky; 1927) i operski libreto Mataj (Mataj; 1931). Bio je preteča žanra radio-igre i filmskog scenarija (Palica u čovekovom životu/Palica v živote človeka; 1931), poz. komada Milica Nikoličova (Milica Nikoličová; 1922, insc. 1934), Divlje guske (Divé husi; 1933), komedija Tri jednočinke (Tri aktovky; 1921), Zar ne poznajete moga sinovca?(Či nepoznáte môjho synovca; 1930), Kvitancija (Kvitancia; 1931), zbirke kratke proze Pazovsko čitanje (Pazovské čítanie; 1932), spisa Sabrano delo 1 (Súborné dielo 1; 1984).

Umro je u Staroj Pazovi 28. septembra 1950. godine.