Marija Gaško je rođena 17. aprila 1948. godine u Kisaču. Osnovnu školu je završila u rodnom mestu, a srednju Učiteljsku u Sremskim Karlovcima, gde je i započela svoje likovno obrazovanje kod B. Vulekovića. Slikarstvo je završila na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi Rajka Nikolića 1973. godine. Dve godine kasnije tu je završila i postdiplomske studije monumentalnog slikarstva. Radila je kao likovni pedagog u Srednjoškolskom centru Jovan Vukanović u Novom Sadu, u Gimnaziji Jan Kolar u Bačkom Petrovcu, na Pedagoškoj akademiji u Novom Sadu, i kao likovni pedagog u Višoj školi za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu. Živi u Kisaču. Od 1971. godine izlaže radove na zajedničkim izložbama, a od 1973. godine i samostalno. Najveći broj samostalnih izložbi realizovala je u Novom Sadu. Od 1981. godine član je Udruženja likovnih umetnika Vojvodine (ULUV).

Akademska slikarka Marija Gaško prevashodno je slikarka lirske apstrakcije. Formirala se prilikom traganja za svojom varijantom apstraktnog ekspresionizma. Boja joj predstavlja osnovno izražajno sredstvo, i isključivo pomoću nje postiže potpuni voluminoznost i artikulaciju oblika, što najlakše možemo da zapazimo u prvom i polaznom periodu njenog stvaralaštva sedamdesetih godina. Marija Gaško se već tada trudila da bojama i njihovim kompozicionim uklapanjem u apstraktne oblike neposredno iskazuje emocije. Reč je, dakle, bila o potpuno nefiguralnim, odn. nepredmetnim radovima.

Foto arhiv: Vladimir Valenćik

Kasnije, u njenim apstraktnim kompozicijama, pogotovo od 1980. godine, možemo jasnije da razaznamo jednostavne oblike koji ukazuju na detalje u određenoj celini, koju pak ne možemo ni asocijativno da dokučimo. Jer, detalj zahvaljujući svojoj fragmentarnosti ne pruža dovoljno informacija za potpunu identifikaciju. Stoga moramo da ga razumemo kao apstraktni umetnički izraz i uprkos tome što tu razaznajemo izvesne šipke i cevi, odmotane zavoje i zgužvani materijal čiji skupljeni nabori omogućavaju slikarki da izrazi bogate svetlosne prelive u monumentalnom obliku.

Treći korak u svom stvaralaštvu Marija Gaško je napravila u drugoj polovini osamdesetih godina, kada se na njenim platnima pojavila figura čoveka. Tehnika ulja iz ove stvaralačke faze Marije Gaško nam omogućava da zavirimo u njeno viđenje suštine čoveka i sveta posredstvom vizualno iskazanih emocija, materijalizovanih u raznim položajima ljudskog tela u uskovitlanom amorfnom prostoru slike. Iz ove apstraktno rešene pozadine, s velikim naporom se u prednjem planu formira ljudsko telo, koje možemo shvatiti kao arhetip, ili kao sliku praiskonskog postojanja čoveka bačenog među sile i struje, sa kojima ratuje protiv rastapanja u virovima boja. Ne vidi se odakle telo dolazi, ni kuda ide. Lišeno je osnove i nastoji da se naprezanjem svojih mišića izbavi iz vrtoglavog ponora, trudi se da se bori i stigne do bitka, osamljeno i iscrpljeno.

Foto arhiv: Vladimir Valenćik

Ove slike Marije Gaško nastale su na granici postojanja i mišljenja, gde ostaju samo osećaj i slutnja. To je svojevrsni govor o ljudskim egzistencijalnim borbama, metamorfozama, ekstazama i agonijama. One nastoje da iskažu metafizičke sudbine čovekove kosmičke tajne. Ovde je, dakle, reč o svojevrsnom ekspresionizmu Marije Gaško, sa dubokim metafizičkim podtekstom, koji kao i svaki ekspresionizam nema tendenciju da reprodukuje, već da evocira.

Stvarnost slika Marije Gaško definisana je bojama i njihovim ćudljivim vrednostima, iako se ekspresija njenih slika temelji na njihovoj celokupnoj kompoziciji.

1994. godine Marija Gaško je odlučila da u koordinatama svoje likovne poetike isproba nove izražajne mogućnosti, pogotovo kada je reč o trećoj dimenziji slikarskog platna. Eksperimentisala je sa tradicionalno shvaćenim dvodimenzionalnim prostorom slike, stvarajući taktilne radove u uljanoj tehnici, tj. trodimenzionalne slike. Ovo iskustvo slikarka koristi i u svojim kolažima. Ipak, ono suštinsko u umetnosti što najčešće izmiče verbalnoj artikulaciji, Marija Gaško postiže bojom.