O PORTRETIMA ZNAMENITIH LIČNOSTI U ZKVS

Konstantna nastojanja Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka da se ostvare i sačuvaju primarne kulturne vrednosti - od nedavno dobijaju nove rezultate. U prostorijama Zavoda raste broj slikarskih portreta posvećenih značajnim i zaslužnim Slovacima iz prošlosti. Tim portretima stvara se zapažen prilog istorizaciji onih uglednika koji su svojim delom doprinosili dignitetu slovačke narodnosti u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji. Ovaj projekat ZKVS je pokrenuo tokom 2011. godine uz finansijsku podršku Ureda za Slovake u inostranstvu. Interesantno je videti umetnički obrađene i predstavljene likove Jana Branislava Mičateka, Karola Miloslava Lehotskog, Mihala Milana Harminca, Mihala Babinke, Palja Bohuša, Vladimira Hurbana Vladimirova i Zuske Medveđove, te podsetiti se njihovih biografija i dela. Ovom akcijom Zavod podstiče podizanje samosvesti Slovaka iz „Donje zemlje“, ukazuje na istisnke vrednosti te na doprinos vojvođanskih Slovaka u slovačkoj i u srpskoj kulturi.

Veći broj ovih portreta je naslikao novosadski slikar Pavel Pop (1948). Ovaj umetnik pripada, sada već starijoj generaciji vojvođanskih umetnika, zapravo, onoj generaciji slikara i grafičara koji su odista u fazi pune stvaralačke zrelosti. Pop za sobom ima bogat i vredan stvaralačački kontinuitet u kojem je izgradio grafičke i slikarske prizore ispunjene blagim nadrealističkim reminiscencijama, prepletom stvarnosti i mašte. No, taj je nadrealizam „direktno“ uključen u svakodnevlje te se na njegovim grafičkim listovima, crtežima i slikama uvek nalazi po neki skoro dokumentaristički vredan motivski fragment – kojim se locira poreklo umetnikove inspiracije i njegovih razloga zbog kojih realizuje svoje vizuelne priče. U aktuelnim slikama Pavela Popa postoje izrazite postmodernističke konotacije jer se umetnik veoma često bavi problematikom „citata“ uvodeći u svoju sliku portretne i druge motive iz istorije umetnosti. Obraćajući se delima velikana umetničke prošlosti Pavel Pop kao da traga za pouzdanim vrednostima, za dostignućima koja su „prošla“ stroge kriterijume i tako opstale do naših dana, do ovog našeg vremena koje se, nažalost, odlikuje izgubljenim osećajem za autentične vrednosti.

U pravo u tom smislu treba gledati na Popovo, očigledno, oduševljeno bavljenje ovim portretskim zadatkom. On slika ljude koji su to zaslužili. Prema njima ovaj slikar ima puno poštovanje i to nastoji – i uspeva! – da prenese na platno. Specifikum ovog njegovog portretskog ciklusa je jedan hotimično ostvaren „muzejski ton“ i koncept – jer, umetnik time podcrtava ideju o ljudima koji su odista zaista utkani u kulturu slovačkog naroda i ukupne kulture u Srbiji. To je naročito vidljivo u reprezentativnim portretima Jana Branislava Mičateka (1837 – 1095) pokretača pozorišne aktivnosti u Slovaka koji je u Kisaču još 1881. godine priredio dečju predstavu a koji je bitno uticao na dalje pravce razvoja slovačkog teatra; te Jozefa Podhradskog (1823-1915) teologa, profesora, pesnika, dramskog pisca, novinara, urednika i prevodioca, jednog od najaktivnijih intelektualaca svog vremena čija se aktivnost odvijala od Komarna i Bratislave, preko Budimpešte i Sankt Peterburga do Novog Sada, Leskovca i Beograda. Kao i u portretu Mičateka, poštujući bogatu delatnost Pohradskog u jednom specifičnom vremenu, Pavel Pop se opredelio da za portretsku koncepciju poznog devetnaestog veka. Očito da je posebno poštovanje Pop imao pri slikanju portrerta Karola Miloslava Lehotskog (1879 – 1929), prvog akademskog slikara vojvođanskih Slovaka. Slika predstavlja lep i uspešan pokušaj psihološkog portreta, povezanog sa atmosferom celokupnog slikarstva Lehotskog; sličan je odnos vidljiv i prema ličnosti Mihala Milana Harminca (1869 – 1964) rođenog Kulpinca, slovačkog arhitekte, preteča moderne arhitekture u Slovačkoj, čoveka koji je projektovao i izgradio oko 300 arhitektonskih objekata širom Evrope – kojem Pavel Pop sfumatičnim prikazom daje izgled sanjara i vizionara... Portret Palja Bohuša je portret jednostavnog, staloženog, odmerenog i ostvarenog čoveka i umetnika (pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, novinar, urednik) čiju „poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak“, kako je to zabeležila Marina Petraš; dok je lik Vladimira Hurbana Vladimirova (1884 – 1950), evangeličkog sveštenika i dramskog pisca koji je ceo život (osim perioda školovanja u Zagrebu, Beču i Bratislavi) živeo i radio u rodnoj Satroj Pazovi, ostvaren kao produhovljeni portret tihog i posvećenog stvaraoca i intelektualca...

Uz portrete koje je naslikao Pavel Pop, u Zavodu za kulturu vojvođanskih Slovaka, nalaze se i dve portretske slike Pavela Čanjija (1953). Ovaj umetnik bogate grafičarsko-slikarske biografije, sve više se okreće slikarstvu a nedavno je u Novom Sadu a potom i u Bratislavi (2012) izlagao slike iz jednog zanimljivog ciklusa u kojem je uspeo da objedini kompleksna pitanja vlastitog autobiografskog, umetničkog i nacionalnog identiteta. Rezultat tog postupka je slojevita slika, nabijena mnogobrojnim značenjima. Čanjijeva filozofija je veoma jednostavna: svakodnevica je milje u kojem ovaj umetnik zapaža i u sliku unosi najzanimljivije sadržaje i prizore. Prelomljeni kroz umetnikovu vizuru ti motivi dobijaju nekakvo drugačije, dublje, posve zasebno personalno značenje. Takva slika poseduje duh svog tvorca, odraz je njegovog senzibiliteta i ekspresiviteta, njegovog poimanja sveta i sveta slike. Otuda je i „zadatak“ da se bavi portretima znamenitih sunarodnika Čanjiju izazovan i prihvatljiv. Učestvujući u ovom interesantnom projektu Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka on je ostvario portrete Mihala Babinke i Zuzke Medveđove. Logično, Čanjijev pristup je drugačiji od pristupa Pavela Popa. Njegove slike su rađene izrazito svetlijim, kolorističkijim i ekspresivnijim manirom. U portretu književnika Mihala Babinke (1921-1997), Čanji ilustruje književnikovu tezu „Život, unapred doživotan“ (naslov njegove pesničke zbirke iz 1977.) i „objašnjava“ je motivom jabuke u pozadini slike čija je biblijska simbolika i danas aktuelna . Uz to, na ovoj slici je vidljivo da su se slikar i portretisani poznavali, da su često bili u direktnom kontaktu, te ovaj portret poseduje izvornost i proživljenost. Slikajući Zusku Medveđovu (1897-1985), inače rođenu Petrovčanku i prvu akademsku slikarku u Slovaka uopšte, Pavel Čanji prezentuje lik umetnice za koju ima istinsko poštovanje ali i lik zadovoljne zrele žene a samo nas četkice u njenoj ruci upućuju na njenu slikarsku biografiju. Uz to, u pozadinu slike Čanji inkorporira motiv tipične slovačke tkanine (krpara, šarenica, tapet) a što je jedno lepo ukazivanje na pripadnost Medveđove nacionu donjozemskih Slovaka.

Rezultati portretskog slikarstva Pavela Popa i Pavela Čanjija su veoma uspešni. Iako se bavili jednom danas već zaboravljenoj “velikoj slikarskoj temi”, dvojica savremenih slikara su se izvanredno kreativno postavili I došlih do veoma vrednih rezultata. Zbog svega toga, povodom ovih njihovih akcija, moguće je prisetiti se jednog svojevremenog zapisa Milana Kašanina u kojem se tvrdi da je slikarstvo „rezultat rada punog borbe, radosti i sumnji, koji je, bez obzira na vrednost dela, sam po sebi lep i kreativan. Jer, nikada nije i ne može biti uzaludno postaviti primat života.“ A se o tome radi u celokupnom projektu stvaranju portreta zaslužnih vojvođanskih Slovaka. Jer, to umetničko slavljene nekih uspešnih života i biografija - obezbeđuje delotvornost i puni smisao ovom zanimljivom projektu Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka.