POGLED MUDRIH SOVA - Recenzije na izložbu slika Jarmile Sabo u ZKVS

Jarmila Sabo ili pogled mudrih sova

Milan Živanović

Kada je Anri Ruso (1844 - 1910), Kolumbo naivnog slikarstva, bio primljen u krug modernih slikara, bio je to pouzdan znak da je nastupila nova klima na umetničkoj sceni i da je odnos prema ovom putu u umetničku kreaciju dobio nove zamahe i osigurao pouzdanu budućnost. Učinio je to lično sam Pikaso kupujući jedno Anrijevo platno, doduše za pet franaka, ali i organizovanim prijemom u čast Rusoa, na kome su bili gotovo svi korifeji pariskog likovnog kruga. Iako diskusije oko suštine i raznih aspekata slikarstva čistog srca ne prestaju, likovna praksa i recepcija pokazuju da ovde i dalje sve počiva na sigurmm temeljima, a duh vremena i tehnologije donosi pomake, pa i modifikaciju ustaljenih predstava i okoštalih kanona i merila.

A da i u našoj istoriji umetnosti tzv. naiva ima svoje ekskluzivno mesto svedoči i plejada stvaralaca/umetnika Kovačičke slikarske škole, visoko cenjena i vrednovana, doduše vise u svetskim okvirima nego u domaćim, ponekad skučenim prostorima i merilima. Skoro jedan vek traje likovna praksa koju je teško objasniti, a da se ne pomene moralna čistota i definisani stil, ali i naglašena individualnost svakog od pravih čarobnjaka slike. Njima se tokom poslednje decenije odlučno i snažno pridružila i Jarmila Sabo, umetnica koja je brzo prošla kroz nekoliko faza razvoja i uspostavila svoj rukopis, izgradila svoj zaštitni znak.

Pri svemu tome iskustvo/obrazovanje stečeno na Višoj školi primenjenih umetnosti u Beogradu, Jarmila uzima tek kao polazište, sigurnu osnovu, a sve ostalo je njena imaginacija i talenat koji svoj izraz traži i nalazi u ljudskoj figuri, shvaćenoj na sasvim osoben način. Izabrati portret, posebno ljudsko lice koje treba osmisliti i «opremiti» pogledom na svet, znači uistinu učiniti pohod u nepoznato/tajanstveno. Kada je Kandinski o umetnosti naive govorio kao o velikom realizmu, mislio je, pre svega, na arhetipsko, pra-osnovu, vraćanje korenima, a ono se ovde lakše/iskrenije ostvaruje rukom slikara nego objektivom fotoaparata.

Otuda čovek/žena viđen očima umetnika svetog srca ima vrednost i dejstvo kome se teško odupreti, a posebno ga ne primetiti. Jer čoveku je moguće sve oduzeti, ali pogled je ono što ostaje na početku i kraju života, ili kako bi rekao Crnjanski: - Ceo život je samo niz promena na ljudskom licu. Jarmila Sabo ne samo da to zna/usvaja nego i posebno potencira. Njene tzv. džepne Venere, namrno ukočene, pored hipertrofiranih oblina, naglašene plodnosti i seksualnosti, kao zaštitni znak nose očne duplje, pogled opreznih/ mudrih sova kojima ne može promaći ni jedna mena, senzibilni treptaj duše,očaj usamljenosti i blagi prekor pred činjenicama ispraznog života. Američki pesnik našeg porekla, Carls Simic, u pesmi pod naslovom Priča pred spavanje, govori o tim sovama koje na svojim gnezdima toliko misle o bezbednosti šume, da od siline misli popadaju sa drveća.

To su one iste oči o kojima Ispod slike Martina Jonaša peva i Mihal Babinka:

Stari svat je i tako najmudriji

a kmet prilegao u drugoj sobi

kunjalo sanja u štali kraj jasala

bledolika devojko mi ćemo se uzeti ded ovamo

jer su oči obećanja iskočile iz jamica

kao koštice iz višanja

i nikom oglašavati neće

venčanje na slami

(odlomak)

Ime Martina Jonaša ovde nije slučajno spomenuto. Niti koje povezuju Jonaševo slikarstvo i radove Jamiile Sabo, iako nisu vidljive na prvu loptu, su mnogostruke. O tome govori i ista/slična nagrada koju su oboje dobili u Italiji...

Slikara i slika ima raznih, pred rezultatima dostignutih moći i suptilnoj harmoniji sadržaja i forme Jarmile Sabo stojimo kao pred prizorima produbljene suštine. Pred pogledom koji se ne zaboravlja...

Likovna naracija Jarmile Sabo

Vladimir Valenćik

Ulja Jarmile Sabo su narativna. Njene slike imaju svoju „lirsku junakinju”, na njenim slikama se vide inače nevidljive. Figura junakinje Jarmilinih slika rađena je u stilu ilustracija knjiga za decu, ili crtanih filmova tipa Simpsonovi ili Saut Park. Ko poznaje „filozofiju” spomenutih crtanih filmova lakše će proniknuti u suštinu slika Jarmile Sabo. U pitanju je postmoderni postupak korišćenja stilizacije ili ikonografije karakteristične za decu, ali teme o kojima je ovde reč, sigurno nisu iz dečjeg sveta, njene teme hoće da otkriju istine i osećanja karakteristična za svet odraslih.

Zato ovakav način izražavanja, sa dovoljno fine ironije, ponekad i groteske, postaje simpatičan.

A Jarmili Sabo je stalo do toga da njena junakinja u susretu sa svetom deluje simpatično. Upravo zbog toga osnovni oblik koji koristi pri likovnoj stilizaciji svoje figure jeste krug, odnosno zaobljena forma. Zaobljena je figura glavne junakinje, zaobljene su njene oči, grudi... konačno i noge. Zaobljene su i sve ostale figure ako su sastavni deo likovne priče Jarmile Sabo. Na njenim slikama skoro ništa nije uglasto, zato su te slike prijatne, privlačne za oči koje se na njima zaustave.

Dobro došli u svet Jarmile Sabo.

Jarmila Sabo – ulja

Pavel Čanji

Iz kataloga izložbe saznajemo da je Jarmila Sabo iz Kovačice već u detinjstvu pokazivala svoje likovne sposobnosti. Ne znam zašto nisam iznenađen podatkom da je ona svoj likovni izraz započela u duhu naive od koje je vremenom, na radost svih nas, ipak odustala. Završila je likovni kurs i Višu školu primenjenih umetnosti u Beogradu. Verovatno ne grešim ako mislim da je aktivno učešće u nekim akcijama u vezi sa stripom kao iskustvo bilo presudno u smislu da je autorku navelo da se iz tipične naivne, ruralne ikonografije prebaci na urbani postmoderni, čak andergraund izraz.

Kada sam se nedavno prvi put u životu susreo sa stvaralaštvom J. Sabo i video fotografije njenih likovnih radova, pomislio sam: - Super, imamo još jednog spretnog ilustratora koji obećava i donosi šarenilo u našu izdavačku delatnost! Upravo je bila u toku nedelja beogradskog sajma knjiga i sve se vrtelo oko njih. Sreća što me je Vali (Vladimir Valenćik, prim. prev.) upozorio i podsetio da se tu ne radi o ilustracijama, nego o slikama, o ulju. Moram da priznam da je moje oduševljenje splasnulo. To što sam video i prihvatio u jednoj ravni, nikako se nije uklapalo u drugu ravan. Slike u ulju stilizovanih krupnookih ženskih likova činile su mi se neprimerene, prilično neoriginalne, čak kičerske. Podsećale su me na stotine jeftinih reprodukcija popularnih u osamdesetim godinama, koje su se za mali novac mogle kupiti na vašarima i kioscima. Međutim, godine mog pedagoškog rada i umetnička praksa nisu mi dozvolili da se usidrim u ad hoc zaključcima. Otišao sam na Internet i našao dobro pripremljenu prezentaciju stvaralaštva Jarmile Sabo. Apsolvirao sam virtuelnu izložbu, objasnio sebi neke dileme i konstatovao dase stvaralaštvo Jarmile Sabo ipak mora posmatrati u drugom kontekstu. Njeno delo pripada XXI veku, znači da u sadržaju i formi nosi elemente tipične za postmoderni izraz. Poetiku gradi na igri, a to je proces, nešto kao očigledno transformisanje realnosti. Realnosti koju zovemo život.

Znači, tako kako se poznata Slovakinja Zuzana Halupova iz Kovačice usidrila u infantilnoj ruralnoj poetici i stvorila svet u kojem žive samo deca, tako je srpska slikarka Milena Pavlović Barili sofisticirano, nadrealno, nadvremenski izgradila svet u kojem je paradigma žena. Ne spominjem slučajno ova dva likovna antipoda, već zbog toga što mislim da tu suprotnost Jarmila Sabo u svom delu spaja. Vlastitom metodom, introspekcijom stvara svoj autohtoni, mistični svet. Posebni univerzum u kojem dominiraju karakteristični likovi – madone. U suštini, radi se o stilizovanim infantilnim autoportretima. U ostalim elementima autorka svesno, promišljeno stvara vlastiti, intelektualno obojeni, hermetični svet. Jarmila gradi svoj likovni izraz na principu kontrasta. Pretpostavljam da se radi o sublimiranoj odbrani vlastitog ženskog principa. Njen rukopis je rafiniran, pročišćen, skoro kanonski, sadrži crte vizantijskog ikonopisa, ali mnogi interesantni detalji govore i o tome da autorka ima neki svoj odnos prema humoru i groteski. Erotika je takođe prisutna i spretno ukomponovana takoreći u svaku sliku. U stvari, madone, autorka ih naziva Venerama, samo su naizgled čedne gospođe. Preeksponirane majčinske osobine, pre svega grudi i bokovi, kao kod prastarih figura Venere, erotizovane su i eksplicitno adresirane muškarcima. Preporučuju se njihovoj pažnji mnogim detaljima, fabulom slike. Toliko o erotici, načeo sam temu o kojoj bih mogao dugo da govorim, radije ću ostaviti prostor svima, da prate svoj razum i osećanja, neka sada slike govore...

Kao zaključak dozvolite mi da parafraziram deo autorkinog teksta iz kataloga: „Mir, tišina i neizbežna magija, što nam ih nude slike Jarmile Sabo, imaju tendenciju filtriranja događaja i osećanja koje život akumulira”.