SLOVAČKA KECELJA LETI U NEBO

Dakle, i ovo nam savremena civilizacijska globalizacija donese! Naša čuvena kecelja, ona izvorna, izvezena, staropazovačka, odjednom osvanu na „sunčanoj strani ulice“ – u Sava centru 11. novembra. Tada je, da budemo konkretni, održana premijera prve pank - opere Dom za vešanje, kako je protagonisti najavljivaše i koju je Emir Kusturica sa svojim saradnicima „komponovao“ prema motivima svog istoimenog filma. Svoju premijeru doživela je još pre tri godine u pariskoj Bastilji a njeno beogradsko izdanje, prema najavama, je samo odskočna daska za Brodvej! Mokrogorski karavan na čelu sa režiserom, a odnedavna i piscem je, na ovaj način, kod domaćeg krem društva izmamio, ko zna koje po redu, ovacije.

A važan lik u operi, vidi se i na slici, romska bakica, koju je glumački, muzički i vokalno prezentirala Gorica Popović nosi, za divno čudo, slovačku kecelju sa vezom.

Dopuštam mogućnost da ovu kecelju u pank operi doživljavam isuviše lično pošto sam, nedavno, autorski potpisala program otvaranja tradicionalnih Narodnih svečanosti u Bačkom Petrovcu pod nazivom Báseň plátenná (Pesma od platna) – književno-muzičko-scensku storiju o slovačkoj nacionalnoj manjini u kojoj je ta kecelja, za razliku od one u pank operi, imala smisla i sadržala dublju, simboličnu poruku. Prostrli smo tada, za praznik, izbeljenu pesmu platnenu. Želja nam je bila da, u ovo naše užurbano, pretehnologizirano a siromašno vreme, afirmišemo vrednosti kao što su ljudskost, čast i izvornost i da odamo priznanje jubilantima – pojedincima, institucijama, pojedinim sredinama...U prvi plan smo istakli delo Mire Brtkove svetski afirmisane likovne umetnice, žene koja je svojim stvaralaštvom, životom i sudbinom – sopstvenim bićem – može da simboliše vitalnost slovačkog manjinskog života u Vojvodini. Delo stvarateljke koja je narodnu rukotvornu tradiciju uzdigla na pjedestal univerzalnog. Imali smo, pri tome, osećaj da na taj način odajemo poštu svojim precima, njihovim vrednim rukama, konoplji i platnu...pa sve do nadgranje: veza, stilizacija, artefakata produktivne kulture... Teškom radu i njegovom finalnom produktu – umetnosti. Slika Mire Brtkove sa „novovekovnim vezom“ na proscenijumu blistala je kao metafora svega vrednog - materijalnog i duhovnog - što smo od predaka nasledili i sačuvali kao neprocenjivu vrednost koju ostavljamo u amanet generacijama novog sveta.

Razume se da je čitav ovaj program iziskivao i dosta rada na terenu. U Staroj Pazovi smo se tada upoznali sa veziljama koje su bile veoma ponosne što „prave vez za gospođu Miru“. Kod njih smo videli i – kecelju.

Kecelja je bila i tačka iza naše umetničke poruke, iza storije ispričane, na ovogodišnjim slovačkim Svečanostima, kao uvod u slovački nacionalni praznik. A pred kraj godine – ona ista kecelja „uhodjila v njebo“ – dizala se u nebo!

Ne, nisam ravnodušna prema autorima muzike No Smoking orkestra – prema svetskom „bendu“, koji je u prošlom veku, u drugačijoj državnoj formaciji i u drugačijim uslovima, funkcionisao samo kao vulgaris – multietničko Zabranjeno pušenje. Predstavlja deo mog odrastanja – pesme, koje su onomad pevali, učili smo napamet, pevušili smo ih i pri tome se osećali kao deo „sarajevske raje“ i „filozofije“ grupe Top lista nadrealista, estetike prva dva Kusturičina filma i onog čuvenog „svakog dana sve više napredujemo u svakom pogledu“. Kasnije istorija poče da za nas piše samo tragedije. Svi smo pokušavali da se u novo vreme što bolje orijentišemo i da razorene živote nekako ponovo pokrpimo. Nekima to uspeva bolje, drugima baš i ne ide od ruke a treći, ko zna iz kakvih pobuda, prave libreta prema filmovima koji su im, nekad davno, doneli lovorike.

Međutim, ne dopada mi se, nikako ne mogu da se pomirim sa time da makar i jedan jedini predmet iz našeg bogatog narodnog umetničkog stvaralaštva postane detalj, ma koliko efektan bio, nečega čemu apsolutno ne pripada, gde mu, ni u kom slučaju, nije mesto. Šta to kazuje, šta se iza toga krije? Govori jedino o tome koliko se, još uvek, malo poznajemo. I o tome kako se to može zloupotrebiti. Notorna je činjenica da se o životu manjina, njihovoj istoriji, jeziku, tradiciji i svemu što je sa time u vezi kod nas veoma malo zna, pa one „odabranima“ deluju, i posle toliko godina zajedničkog života, kao čista egzotika koja se, uvek, može dobro unovčiti. Baš nekoga „boli briga“ što ne razlikuje jednu nacionalnu manjinu od druge ili, pak, šta sa čime ili kime ide. Samo nek se kovitla, vrti, vrvi, blista raznobojnošću...peva, pleše. I neka se o nama priča!

Cenim umetničku slobodu i sve što sa njome ide pa i postmodernistički eklekticizam, ako je uspeo, ali...ovde je u pitanju nešto drugo. Ovde se radi o odnosu prema manjinama - jednom prema romskoj i slovačkoj drugi put prema nekoj drugoj. Što su manje i ućutkanije to bolje.

Ne znam, ali kada o svemu ovome razmišljam, nekako ne mogu da se otmem utisku da smo na Svečanostima, ipak, promašili temu.

Ali, na našu sreću ili, pak, nesreću, Mire Brtkove, ovoga puta, u publici nije bilo.