Kulturno-umetničko društvo Sladkovič, Boljevci

Posle Drugog svetskog rata  je u Boljevcima osnovan Lokalni odbor Matice slovačke a počelo je sa radom i Kulturno-umetničko društvo Andreja Sladkoviča. Za njegovo osnivanje zaslužni su tadašnji direktor Osnovne škole Miroslav Kovač, učiteljica Marta Kvasova, Mihal Mihalj, Ondrej Bartko, nastavnik Aleksandar Hronec i ostali. Tako su boljevački Slovaci imali mogućnost da se sastaju, uvežbavaju pozorišne predstave, plešu na zabavama, rade ručne radove (vez), igraju šah, iznajmljuju slovačke knjige iz biblioteke a isto tako i da prate televizijski program.

Iz dostupnih izvora saznajemo da je prva organizovana kulturna aktivnost boljevačkih Slovaka bila još 1901. godine, kada je izvedena prva pozorišna predstava. Zatim sledi jedan duži period, za koji ne posedujemo skoro nikakve podatke o kulturno-društvenoj aktivnosti u ovoj sredini. Neki programi su i održani u oblasti kulture, ali samo povremeno i sporadično.

Društvo je 1975. godine preimenovano i preregistrovano u  KUD Sladkovič. Tako da od ove godine, dakle nešto više od trideset godina, možemo pratiti sistematsku i neprekidnu aktivnost više odseka u okviru pomenutog društva u Boljevcima, o čemu svedoče i redovno pisani i sačuvani zapisnici. Za ponovno osnivanje i revitalizaciju KUD Sladkovič, je u velikoj meri zaslužan tadašnji slovački učitelj Jan Kanja, neumorni, obrazovni i kulturni činilac, koji je posebno 70-tih i 80-tih godina prošlog veka režirao brojne pozorišne predstave.

Prostorije u KUD Sladkovič u Domu kulture (Ul. Braće Gavrajić br. 1) do danas krase brojne diplome, nagrade i priznanja. I dan danas je najveći deo omladine ali i starijih ljudi uključeno u rad Kulturno-umetničkog društva Sladkovič, u kojem su istovremeno aktivna četiri odseka.

1.            vokalno – instrumentalni

2.            folklorni i dečiji folklorni – Nade (Nádeje)

3.            pozorišni i dečiji pozorišni 

4.            slikarstvo i ručni radovi (vez)

Vokalno- instrumentalna sekcija

Ova sekcija je počela sa aktivnošću odmah po obnavljanju društva 1975. godine i za vreme svog tridesetogodišnjeg delovanja zabeležio je zavidne uspehe. 

Poznato je da se nekada nije išlo jako često na plesne zabave, jer se pesma mogla čuti skoro na svakom mestu u selu. Na njivi i tokom obavljanja teških domaćih radova. Od sumraka do svitanja je često na ulici odzvanjala svojevrsna boljevačka pesma. Vremenom se pesma sve manje čula na ulici i polako je prelazila na binu, kada su se počele priređivati organizovane kulturno-umetničke večeri. Na bini se među prvima pojavila čuvena pevačica  Ana Andrašek. Uz Anu se u tom periodu pojavila i njena koleginica pevačica Ana Striškov, koja je takođe svojim karakterističnim pevanjem pričinjavala veliko zadovoljstvo publici na mnogim Sladkovičevim koncertima. Među značajnija priznanja koja je dobila spada i ono, koje je otpevala u duetu sa Zuzanom Molnar na festivalu u Grockoj 1979. godine, kada su nagrađene diplomom i II nagradom za izvođenje. Njihov uspeh je primetio i muzički ekspert Jan Nosal, koji ih je zajedno sa Adamom Turanom, Martinom Molnarom, Štefanom Mihašom, Janom Mihašom i Zuzanom Petrakovom pozvao u Novosadski radio. Zahvaljujući tome je u maju 1978. godine snimljena poznata narodna pesma iz ovog kraja Boljevčani, šta radite, zašto zemlju ne orete (Boľovčania, čo robíte, čo tie zeme neoriete).

Osim pomenutih pevača i pevačica iz druge polovine sedamdesetih godina prošlog veka kasnije su se pridružili i novi talenti, među kojima su kao najznačajnije bile pevačice: Vierka Mihalj, Ana Hruškar, Marka Striška, Božena Bartkova, Verica Molnar, Jarmila Toman.

U tom periodu je značajne rezultate postigla Ana Galov iz Stare Pazove, devojačko prezime Fabri, koja je već  posle udaje i dolaska u Boljevce predstavljala KUD Sladkovič. 

Na festivalu Susreti u pivničkom polju su po prvi put Boljevce u ime KUD Sladkovič zastupale Maria Striškova, danas udata Plavšić i Anka Hruškar, danas sa prezimenom Havran. To je bilo 1980. godine i od tada je na ovom našem poznatom festivalu u Pivnicama učestvovalo više izvanrednih pevača.

Možda najveći uspeh u dosadašnjoj istoriji Boljevačkog Sladkoviča postigao je Pavel Kukučka, upravo na festivalu Susreti u pivničkom polju, gde je nastupao tri puta – 1989. i 1990. godine i 1994. godine pri čemu je Boljevcima doneo jednu I. nagradu i dva puta III. nagradu stručnog žirija za interpretaciju autentičnih Boljevačkih pesama. 

Na ovom festivalu je nešto slabiji uspeh zabeležio još jedan boljevački pevač Zdeno Košut, koji je u Pivnicama pevao dva puta i to 1991.godine i 1993. godine, kada je na festivalu zaslužio nagradu stručnog žirija za autentičnost pesme. Na festivalu Susreti u pivničkom polju je učestvovala i Viera Ikerov, takođe dva puta i to 1991. i 1994. godine a 1989. godine je u Pivnicama pevala i Jarmila Toman, čije izvorne Boljevačke pesme možemo i danas čuti na talasima Novosadskog radia. 

Godine 1996. je u Pivnicama pevao Vladimir Čapelja, koji je godinu dana kasnije učestvovao i na festivalu Raspevani Srem u Staroj Pazovi. Sledeći izvanredan i lep uspeh zabeležila je Vlasta Jovnaš, koja je 1998. godine bila pobednica pivničkog festivala i festivala Raspevani Srem u Pazovi. 

Iz porodice Kukučka starija ćerka Jaroslava takođe poseduje vredne nagrade i priznanja za svoj pevački talenat, spomenućemo nagradu publike i II. nagradu stručnog žirija za interpretaciju pesme na festivalu Raspevani dragulji u Kovačici 1997.godine.

Na kraju prošlog i početkom ovog veka nastupali su na mnogim našim festivalima, kako u Pivnicama tako i u Staroj Pazovi i Milena Milenković, Jaroslava Petrak i Vladimir Toman, ali i Ivana Križan, Miroslav Galo, Irena Havran, Darko ilić, Renata Benkova, Maria Domonjia, Darko Krnač i Ana Kukučka. Upravo je Ana Kukučka, koja takođe dolazi iz boljevačke pevačke porodice Kukučka, pobedila najpre u Staroj Pazovi na Rozospievanom Srieme 2004. godine a početkom 2005. godine i na festivalu Susret u pivničkom polju. 

Ovi uspesi pojedinih pevača vokalno-instrumentalnog odseka KUD-a Sladkovič najbolje svedoče o tome, da je u Boljevcima uvek bilo mladih i talentovanih pevača i pevačica, koji su svojim lepim i autentičnim pevanjem umeli i još uvek umeju da razvesele publiku, ali i prijatno iznenade muzičke stručnjake. 

Folklorna i dečija folklorna sekcija Nade (Nádeje):

Folklorni odsek je takođe aktivan od ponovnog obnavljanja rada KUD Sladkovič, dakle od 1975. godine. U  prvim godinama obnovljene aktivnosti  KUD Sladkovič, pokretačkom snagom je bila porodica Kanja, ali je ruku pomoći pružila i poznata muzička porodica  Materak iz Stare Pazove – koreograf Juliana Materak i njen suprug harmonikaš Zlatko Materak, zajedno sa sinom Zlatkom, muzičarem.

Možemo reći da je osamdesetih godina prošlog veka bio najmasovniji i najaktivniji muzičko-plesni odsek, iako je i u kasnijem periodu zabeležio zavidne uspehe kako kod kuće tako i u Slovačkoj. Boljevčanima je na putu stajala uvek ista prepreka a to je sastavljanje dobrog orkestra, čiji temelj mora sačinjavati dobar harmonikaš. Spomenućemo samo nekoliko muzičara: Jozef Fitoš, Pavel Domonji, Saša Djordjević, Zdenko Kljinko, Staropazovčanin Šimko Forgač, Janko Barnak, Zdeno Košut, Željko Molnar i Marijan Šajben. Takođe ne možemo izostaviti stalno prisutne muzičare Jovanovićeve: braću Boška, Lazara, Dušana i Petra, kao ni njihove sinove Predraga, Nenada, Dragana, Petra i Miloša.

Vrhunac aktivnosti Folklorne grane KUD Sladkovič bila je uspešna organizacija našeg najvećeg folklornog poduhvata Folklorni festival Tancuj, tancuj... 1988.  godine, kada je nastupao veliki broj naših plesnih ansambla. Boljevčani ni tada nisu ostali neprimećeni, nasuprot tome, činjenica da ovako mala slovačka sredina na samom jugu Srema, u okolini Beograda, može i ume da organizuje ovako velike poduhvate na najvišem nivou, jeste nešto o čemu se dugo pričalo i poslužilo mnogima za primer.

Folklorno i pevačko društvo KUD Sladkovič je učestvovalo na 25-toj folklornoj Podpoljijanskoj proslavi u Detvi od 13. do 15. jula 1990. godine, pod imenom Zajedno smo jedno (Vedno jedno sme), kada ih je nekoliko hiljada ljubitelja slovačke muzike i plesa nagradilo najlepšim priznanjem – iskrenim aplauzom.

Učesnici društva su bili i u Šuranama, u Liptovskim Slijačinama a najskorije uspešno putovanje imali su u augustu 2007. godine kada su posetili Hrašovo. Sa Hontianske parade su kući doneli ne samo lepe uspomene već i puno fotografija, od kojih su kasnije u prostorijama Osnovne škole priredili predivnu izložbu.

U proteklom periodu koji je trajao više od trideset godina u plesno-muzičkom društvu KUD Sladkovič se izređalo više mladih generacija kao i veliki broj koreografa i koreografkinja. Ples, pesma i muzika su živeli i još uvek žive u ovoj sredini zahvaljujući brojnim plesnim i muzičkim, vrednim koreografima i koreografkinjama, u koje spadaju: Ana Kanja, Miroslav Častven i Julijana Materak među najstarijima a kasnije i Alžbeta Kukučka, Jan Tot, Vera Barnak, Zlatko Materak i Ana Kukučka, koja je uvežbavala i one najmlađe - Nade (Nádeje).

I pre nego što je ova najmlađa grupa plesača bila krštena i dobila svoje ime, boljevački mladi plesači su stalno bili prisutni i nastupali uglavnom u domaćem okruženju  na školskim i društvenim zabavama. Od samog početka, dakle od 1994. godine, učestvuju i na dečijem plesnom festivalu Od zlata kapija (Zlazá brana) u Kisaču. Uvežbavala ih je i vodila  Alžbeta Kukučka.

Istovremeno sa folkornim grupama radi i Darko Krnač. 

Sekcija slikarstva i ručnih radova

Jedan od najstarijih odseka u ovom naselju je upravo vezni rad žena koje se time bave. Razlog tome je poznata činjenica da su se naše vredne žene oduvek sa radošću, i to najčešće za vreme dugih zimskih večeri, sastajale na večernjim druženjima. Nekada davno pored uljanih lampi, kasnije pored slabih električnih sijalica, ali uvek sa pesmom i radošću. Danas je okupljanja žena sve manje, na nekadašnja večernja druženja se skoro i zaboravilo, ali se ipak Boljevačke žene povremeno sastanu da bi pokazale kako umeju da šiju, mese, peku i sl.

Tokom zime 1976. godine se u prostorijama udruženja sastala grupa Boljevačkih žena sa ciljem da zajedno provedu duge zimske večeri, ali i da sašiju i naprave sve što je potrebno plesačima i glumcima.

Odsek slikarstva i ručnih radova od 2001.godine organizovano nastupa najviše u okviru seoske slave Velika Gospojina, obično krajem augusta, ali i drugom prilikom. U okviru seoske slave se već tradicionalno održavaju Dani Srema u Boljovcima, kada u okviru raznih programa učestvuju i Boljevačke žene zajedno sa likovnim umetnicima, etnografima i brojnim amaterima koji se bave kolekcionarstvom i zalažu za očuvanje kulturnog nasleđa. Postoji veliki broj žena koje se zalažu za razne svečane večere, izložbe i uopšte prezentovanje onog najlepšeg i najvrednijeg u Boljevcima, čija imena zbog brojnosti ne možemo navoditi. Jednu od njih ipak moramo pomenuti, a to je vredna i skoro svugde prisutna Alžbeta Kukučka, koja se u poslednje vreme najviše angažuje oko pribavljanja i prepravljanja starih narodnih nošnji iz ove sredine. 

Polovina augusta 2007. godine će ostati u lepom sećanju mnogim Boljevačkim ženama, koje su zajedno sa folklornim plesačima bili na putovanju u Slovačkoj, kada su u Hrušovu na Krajanskom dvoru pripremile specifičnu boljevačku hranu ali i izložbu svojih ručnih radova, koju je posetio i sam predsednik Slovačke republike Ivan Gašparovič. Vrednim boljevačkim ženama a ujedno i odličnim kuvaricama je gospodin predsednik pružio ruku i zahvalio se iskrenim i toplim osmehom na poslasticama koje su pripremilie. Sve se odvijalo uz pratnju muzike i pesama boljevačkog orkestra i pevača. 

Pozorišna i dečija pozorišna sekcija

Prva pozorišna predstava je ovoj sredini prezentovana davne 1901. godine, o čemu ne postoje precizniji podaci.  Takođe kada pogledamo delovanje amaterskog pozorišta, tačnije njegov početak, ne posedujemo potpune informacije o tome i teško je utvrditi kada je bila odigrana prva predstava u Boljevcima. Značajne podatke za ovu oblast predstavljaju sećanja Pavla Petraka, čije reči je zabeležila novinarka i kulturno-obrazovni činilac iz te sredine Viera Tomanova u odlomku Črty zo života manželov Kvasovych, čiže bolovske veno od rodiny Kvasovej, iz kojeg saznajemo da je od 1932.godine, kada je bio osnovan MOMS, na polju kulture radila gospođa Marta Kvasova, supruga sveštenika. Tadašnji crkveni sastav je kupio kuću na Glavnoj ulici, preko puta crkve. Bio je to Slovački dom, koji je predstavljao sedište MOMS  i tamo su uvežbavane pozorišne  predstave, održavana ženska sekcija, osim toga, tamo su se čuvale i slovačke knjige, fotografije, pozorišni komadi. Ovde je Marta Kvasova uvežbala predstavu Hora vola, koju su pozorišni amateri izveli pred domaćom publikom.

Slovački učitelj i neumorni prosvetni i kulturni radnik Jan Kanja je 1975. godine a zatim i mnogo godina kasnije režirao brojne pozorišne predstave, kao na primer Matka, Zem, Zamka škripi od VHV. Takođe i pozorišne komade brojnih savremenih Slovačkih autora. Prosto se 70-tih i 80-tih godina prošlog veka u Boljevcima podrazumevalo da će pozorišne predstave uvežbavati i režirati učitelj Kanja.

Kasnije je uvežbavanje i režiranje preuzeo Michal Đurčik, koji se sa amaterskim radom sreo još 1973. godine kao dvadesetdvogodišnji momak. Njegova prva pozorišna uloga bila je u predstavi Zem VHV koju je režirao Jan Kanja. Kasnije su sledile uloge u brojnim predstavama, kao na primer u pozorišnim komadima Magda Burčova, Matka, Hora a Veno pre Veronu.

Da se pozorišna aktivnost u Boljevcima ne bi ugasila ni u teškim i kriznim devedesetim godinama, kada dominiraju pevači i pevačice koji uzimaju sve nagrade na festivalima, pobrinuo se mladi Emil Toman, koji je bio u potpunosti  posvećen pozorištu. Nije imao lak zadatak, jer se učitelj Jan Kanja, već duže vreme povukao u penziju, a i starija generacija na čelu sa Mihalom Đurčik i Karolom Košut je polako štafetu prepuštala mlađima.

Posebno zanimljiva je i činjenica da je 1995. godine Emil Toman režirao pozorišnu predstavu za odrasle Trinasta hodina, a učestvuje i u predstavi za decu Jana z Arcu, koju je režirala njegova supruga Viera Toman, takođe odlična i vredna prosvetna radnica ali pre svega dugoročni kulturno-amaterski podsticaj ovoj sredini. 

Posle sjajnog perioda za Boljevačko pozorište, kada se zahvaljujući režiseru  Emilu Tomanu, ali i odličnom ansamblu, ime Boljevci i o Boljevčanima čulo u onom najlepšem svetlu, ne samo na našim pozorišnim daskama, već i mnogo dalje, opet u ovu sredinu dolaze neplodne pozorišne godine. Ipak, zahvaljujući već pomenute Viere Tomanove, profesorice slovačkog jezika, Boljevčani, odnosno njihovi najmlađi predstavnici, u zadnje vreme  redovno učestvuju na Smotri dečijeg pozorišnog stvaralaštva u Staroj Pazovi, poznate kao 3xĐ. Pre profesorice Tomanove, još 1994. godine je prvu dečiju predstavu Červena čiapočka, koja se pojavila na smotri 3xĐ, obradila i režirala Alžbeta Kukučka. Zatim je rad pozorišta nastavio samo u dobrom i lepom svetlu, pod rukovodstvom režiserke Viere Toman.