Učitelj, lingvista, slavista, pesnik, istoričar, etnograf

Pavol Jozef Šafarik je rođen 13. maja 1795 u Kobeliarovu u porodici evangeličkog sveštenika i učitelja. Pohađao je nižu gimnaziju u Rožnjavi (1805-1808), gimnaziju u Dobšinoj (1808-1810) i u Kežmarku (1810-1814), studirao je na univerzitetu u Jeni (1815-1817). Njegovi istraživački planovi su se rodili u Jeni. Imao je vlastite poglede na književnost i trudio se da promoviše njen aktivni odnos prema životu, narodnoj kulturi. Dao je naučni osnov slavistici a bio je i predstavnik veza između Čeha i Slovaka. Zaslužan je za razvoj naučnog istraživanja, školskih reformi, grđenje slavističkih katedri itd. U Jeni je počeo da se zanima sa narodnu slovesnost.

Od 1817 do 1819 godine je delovao kao vaspitač u gradskim porodicama u Bratislavi. Njehovo književno delo počinje sa latinskom pesmom Ode festiva... i zbirkom pesama Tatranska muza sa slovenskom lirom, 1814 (Tatranské múza s lýrou slovanskou).

Zajedno sa F. Palackim izdao je rad Počátkové českého básnictví, obzvláště prozódie - Počeci pesništva u Češkoj (1818), pomoću koje su se pisci trudili prevazići stare navike u pisanju poezije u ustaliti njene nove tematske i formalne dimenzije. Za istoriju, lingvistiku i nauku o književnosti značajan je i njegov monumentalni rad na nemačkom jeziku Istorija slovačkog jezika i književnosti (1826). Zajedno sa Janom Kolarom i drugim saradnicima izdao je dve knjige narodnih pesama Písne světské lidu slovenského v Uhřích (1823, 1827).

Za našu državu je značajno njegovo delovanje u Novom Sadu, gde je došao 15. septembra 1819 kao profesor i direktor Srpske pravoslavne gimnazije. U Novom Sadu, Sremskih Karlovcima i u manastirima Fruške Gore je istraživao istoriju književnosti a srpski lingvisti ga smatraju za osnivača srpske filologije. Na ovim prostorima je počeo da piše i svoje obimno delo Dejiny južnoslovanskej literatúry (Istorija južnoslovenske književnosti), koja predstavlja prvi naučni rad o srpsko-hrvatskom jeziku, koji je bio objavljen 1926. godine. Funkcije direktora novosadske gimnazije je bio razrešen zbog evangeličke veroispovesti.

U Pragu je nastavio sa svojim raznovrsnim delovanjem. Bio je urednik i cenzor univerzitetske biblioteke, intenzivno se posvetio studiji izvora i spomenika slovačkih književnosti. Reagovao je na potcenjivanje slovenskih naroda, njihove kulture i jezika i težio je da u duhu ideja nacionalnog preporoda utiče i na mladu generaciju. Imao je uticaja i na razvoj naučnog rada i školske reforme u hasburškog monarhiji. 1837 godine je izdao opširno delo Slovanské starožitnosti (Slovenski antikviteti). Za istoriju svetske slavistike od velikog značaja je i njegovo delo Slovanský národopis (Slovenski folklor, 1842).

Po njemu je nazvan univerzitet u Košicama, kao i nekoliko katedri univerziteta u Prešovu. U rodnoj kući u Kobeliarovu se nalazi njegova spomen-soba. Ulica u centru Novog Sada nosi njegovo ime, kao i dva kulturno-umetnička slovačka društva, u Novom Sadu i Dobanovcima.