29. APRÍL – MEDZINÁRODNÝ DEŇ TANCA

Branko Rakočević
29. apríla 2015

Povodom Međunarodnog Dana plesa Branko Rakočević posvećuje tekst mladim umetnicima teatra pokreta iz Stare Pazove.

 

KOŽIKOV “VAVILON” ILI UNUTRAŠNJE ISTRAŽIVANJE POKRETA

(Miroslav Kožik, secenarista i reditelj, Miroslav Bako, kompozior: VAVILON, koreo-drama, produkciji Slovačko pozorišze VHV, Stara Pazova, sezona 2013/14)

 

Ponikao u teatru pokreta proslavljenog reditelja Mirosalva Benke

Ponikao u stvaralačkoj radionici teatra poktreta proslavljenog Miroslava Benke koji je od 1990.g., kad je predstavom S.O.S utemeljio svoj pozorišni ideal kao lik,ikonu, onako kako ga je zamislio Tvorac, scenski satvorio desetak koreo dramaskih igara u Staropzovačkom Slovačkom pozorištu ili u svom Art centru , ali uvek sa glumcima amaterima iz slovačkog ansambla,njegov imenjak Miroslav Kožik se pre dve godine osmelio da sam formira koreo ansambl , pipremi i izvde predstavu „ćutanja „ u kojoj je izražajan samo govor tela i duše uz punu podršku muzike koju je za ovo scensko ostavrenje napsiao treći Miroslav ( ime često kod Slovaka ), Bako.

Tako je u sezoni 2011/ 12 nastala predstava „Poroci čovečanstva „ koja je rediteljskom debiju Miroslava Prvog i autoru muzike, Mirosalvu Durgom ,donela priznanja i nagarde na festivalima kod nas i u inostranstvu.

 

Kod glumaca istražuje unutrašnje impulse pokreta

Sa dragocenim iskustvom igrača –glumca u koreo - projektima svog učitelja i uzora, a uz to , i imenjaka ,Benke, Kožik je u od samog početka u obema predstavama istraživao kod svojih igrača-glumaca unutrašnje impulse za pokret .Kako ,od čega nastaje rađanje gesta? Upravo rađanje,a ne izmišljanje, osmišljavanje.

 

Glumačka individualizacija plesne improvizacije u “Vavilonu”

U svojoj prvoj koreo drami,“Poroci čovečanstva „ od pre nekoliko godina,Kožik je zakone plesne improvoizacije otkrivao prevashodno u kolektivnoj igri „zajedničkom nastupu“ glumaca na sceni , dok se u „ Vavilolonu“ nije zadovoljo „opštim stanjem“, pa je prešao na praktično ulaženje i improvizaciju, u njenu glumačku individualizaciju.

U „Vavilolonu“ je ubedljivije i jasnije ta traganja usmeravo u takva duhvna stanja u kojima igra ne bi samo bila puka lutanja tela.

Tako je iskjlučivo plesom, pokretma, muzikom, Kožik uspeo da kamerne sličice individualnog doživaljaja propadanja drevnog Vavilona,poveže u jednu razigranu scensku fresku sazadnu od mašte kojom se urušavaju i ponovo uzdižu sve naše kule sreće. Vavilonske.

Miroslav je Kožik, podstaknut muzkom svog imenajka Bakoa ,angažujući ujednačeni i igrački kolektiv u kome je i sam učestvovao zajedno sa bardom Slovačkog pozorišta pokreta Zdenkom Kožikom, prisutnim u plesnim scenskim snoviđenjima još od 1984., godine („ Nesrećna Kafina“, lutkarska igra po Zmaju Miroslava Benke ) u svom „Vavilonu „ na zanimljiv način otkrivao najtešnju povezanost sa drevnom umetnošču upotrebom jedino instrumenta izražajnosti čovekovog tela koje postaje scensko ovaploćenje duhovnog potencijala.

 

Kad telo od nemuštog jezika duhovnosti prelazi u scenski tajnopis univerzuma

Upravo taj instrimenat izražajnosti sa muzikom kao trećom dimenzijom duhovnosti, na radost više stotina mladih ljubitelja pozorišta na premijeri „Babylona „ u Staroj Pazovi ,omogućio je gledaocima da dožive trenutke kad se telom , i samo telom, kao nemuštim jezikom , scenskim tajnopisom univerzuma , može govoriti o mnogom: od najprizemnijeg do najproduhovljenijeg, o potisnutim instiktima kao i o složenom unutrašnjem svetu savremenog čoveka.

Nekoliko stotina mladih gledalaca u pozorišnoj dvorani ,koji su bez daha pratili jednočasovna dinamična scenska zbivanja u „Babylonu „, shavtili su moć tog govora tela , taj dvoboj duhovnog i telesng,koji se pred njihovim očinjim vidom i sluhom odigrava na nepoičin-polju razigrano-glumačkom Miroslava Prvog, ( Kožika ),scenariste i reditelja i muzičkih pejzaža Miroslava Drugog ( Bakoa), kompozitora.

Mladi su spoznali da ima nešto važno u tom tetaru pokreta

Mlada publika je spoznala da potoji nešto značajno i važno u tom teatru pokreta u kojemu su glavni akteri u većini njihovi vršnajci i vršnjakinje, nešto što naoko i ne liči na svakodnevicu, ali ipak u celini nastoji da se porve sa višom realnošću, što gledaocima omogućava da dožive potpunu katarzu.

Predstava „Babylon“, drugo koreodramsko ostavrenje Miroslava Kožika , obogaćuje repeptoar slovačkog teatra pokreta koje je učvrstila vodeću poziciju Stare Pazove kao centra neverbalnog pozorišnog izraza sa vrhunskim scenskim učinkom u Vojvodini.

 

Teatr pokreta kao način filozofskog osmišljavanja sveta

Ova predstava je još jedan dragocen prilog razvoju „pozorišta organskog ćutanja“, teatra pokreta koje postaje način filosofskog osmišljavanja sveta, koncentrisanje izraza ritma čovečjeg tela.

Jer „Vavilon “ se fokusira na čoveka onakvog kakv on jeste.

Igrom se muzičkim smerom scenskih putokaza u ovoj predstavi „prelistavaju“duševna stanja čovekova koja vladaju i nama samima, gledeoacima, koji postajemo, hteli- ne hteli, saučesnici .

Mladi gledaoci su se solidarislai sa čovekom koji je izgubio sebe zbog velikih strahova , preživljavali njegov duhovni rast i pobedu, želju da se započne neki novi život, da se istraje na putu traganja za spasenjem,koje je moguće naći jedino ako se zagledamo u prirodu i opet vratimo sami sebi.

A možda su mladi gledaoci u Kožikovom „Vavilonu“ naslutili, ako ne i sasvim otrkrili ,neku začuđujuću grandioznost neslućene borbe između dobra i zla, naizmenične dominacje belog i crnog u životu.

Ili su elegantnost predstave, njen stil, izvođačka gracioznost posebno mladih glumaca , čvrst korak i stroga lepota u ritomovima muzike Miroslava Bakoa bar donekle uticale da mladi postanu nešto odlučniji u dilemi kojim životnim putem će svako od njih poći.

Ostalo je sadržano ne samo u scenskom, nego i u životnom tajnopisu unverzuma.