Príhovor z otvorenia výstavy obrazov Pavela Popa v Dome kultúry v Novom Bečeji

U vremenu kada je sve moguće, kada su graditelji i rušitelji umetnosti zamrsili Arijadninu nit do te mere, da se kako bi rekao pesnik, tesko razabrati u pletivu, akademski slikar/grafičar Pavel Pop, pred čijim radovima večeras stojimo i pokušavamo da prodremo u njihovu suštinu, izabrao je svoj put i stalni eksperiment kao način prisustva na našoj savremenoj likovnoj sceni.

Sjajno obrazovan od srednjoškolskih dana, najpre u Novom Sadu, potorn u Bratislavi, kod najboljih profesora, Pavel Pop je dugo vremena odlagao ulazak u umetničku arenu, u tekući likovni život, ne zato što nije imao šta da kaže, već iz opravdane bojazni da će biti pogrešno shvaćen. Jer, otkako je avangardista Marsel Dišan 1917. godine uneo pisoar u galeriju i time mu dao rang umetničkog dela, ne prestaju diskusije i osporavanja šta je slika danas. Nova filozofija i estetika umetnosti donela je tektonske poremećaje, koje je osvojena tehnologija samo još više podcrtala.

Shvatajući da modernost više ne postoji, jer je sve moderno i sve retro, što bi rekao Žan Bodrijar, teoretičar novog doba, Pavel je izabrao umeće, perfekciju i vrhunsku egzekuciju, za svoj Ararat, umetnički kredo koga se ne odriče ni po cenu upadica o tradicionalizmu i istoriji/histeriji. Shvatajući tradiciju i individualni talenat na eliotovski način, Pop Pavel je za uzore uvek birao velike teme i velike majstore. Bez bojazni, hrabrošću fantazije i crtačkom perfekcijom, on složenom metamorfozom, transpozicijom, imaginativnom nadogradnjom gradi novo delo u kome se «citati» vešto ugrađuju u strukturu koja potpuno korespondira sa duhom vremena i stepenom dostignutih slikarskih/grafičkih moći. A one su, odmah da kažemo, izuzetne, potpuno ravnopravne sa najboljim evropskim i svetskim tokovima.

Pavel Pop je spreman da se upusti u najsloženije sadržaje i svemu da svoj lični pečat. Ne zanima ga lokalno ni zavičajno, trenutno i svakodnevno, već univerzalno i arhetipsko. a ono se uvek vrti oko istog. Ako se menja tehnologija i terminologija ne merja se čovek. Zato se Pavel ravnopravno dopisuje sa grafikama svog slavnog španskog pretka Franciska Goje, koji je na ratne strahote i inkviziciju početkom 19. veka, progovorio na grafičkim listovima tražeći mrtvu istinu. Pavelov ciklus vanserijskih crteža istog naziva- Strahote rata - je krik senzibilnog umemika koji slikarski reaguje na apsurd rata humanistički se opredeljujući za antiratne poruke.

U najnovijim radovima Pavel pravi ličnu antologiju slavnih predaka koji čine slikarsko pobratimstvo u svemiru, posve vanvremensko i sasvim ekskluzivno. Lepo je biti u torn virtuelnom svetu i izuzetnom društvu kao što je privilegija i čast otvoriti ovakvu izložbu i zapamtiti ime Pavela Popa.