LEN LÁSKA JE MIEROU MIERY - PRE MAJERU

Ne Radosnica , nego Vrtoglavica, je odgovarajući naslov pod kojim traje predstava od kad je pre tri i po decenije Ljuboslav Majera izvršio scenski udar izvodeći istovremeno i prvi strujni udar na estetskom osvetljenju slovačkog pozorišta u Vojvodini, a u njegovo strujno scensko kolo koje je tom prilikom proveo na binama, zaigrali su posle i ostali teatri. Koji se jednom godišnje okupljaju, kao juče što su učnili, obično u Zrenjaniu, sedištu pokrajinske pozorišne zbilje, da odaberu odgovajuću im pozorišnu bolest, kad su već iskoristili pravo izbora doktora, odnosno reditelja. Za anagžovanje Majere, kao odabranog doktora scene, obelodanjeno je juče u okružnom centru, u gradu Zrenjaninu, pozorišta duže čekaju nego što se čeka za magnetnu rezonancu.

Šest decenija kandidatskog staža

Maske su pale, ili su pri padu, čak i one bezbrojne zlatne koje je Majstor Majera za sebe i Margaritu, i ostale pripadnike svojih scenskih jata osvajao na maksenbalu kod Volanda, usred Trebinja grada, nekada. Depeše Vikliksa neprestano pristižu, pa ih neki mešaju sa čestitkama za Majerine jubileje.

A njemu, koji je osumnjičen da je izazvao glumački cunami najpre na amaterskoj sceni, a kasnije i u ostalim pozorištima kao takvim u Vojvodini, nije uputno upućivati pozdrave, želje i čestitke, telegrame podrške putem RTV Bački Petrovac ili RTV Stara Pazova, nego kritike i samo kritike imajući u vidu da upravo kritika ljudi i događaja i to ne samo u kulturi čine okosnicu njihovih programa u svim dimenzijama ovih dveju posestrinskih medijskih kuća i okućnica.

Majeri dajem kritičku spomen ovu

I zato Majeri dajem kritičku spomen ovu. Za koju mogu samo da zahvalim depešama Vilikisa. Kao što je Majerin strujni udar zaslepljujućom svetlošću obasjao amatersku i to ne samo slovačku pozorišnu scenu pre tri i po decenije, tako i Vikiliksove informacije sjaje ali na duže vreme kao gradska rasveta u svim mestima sa geografske karte sa punktovima u kojima se mogu zbivati i kulturni događaji, ako već nisu, a jesu, zašto ne bi, Miline Sklabinske u kojima u kontinuitetu teku okretne, statične, pokretne, i druge kulturne igre, a posebno su na trajnoj snazi dramski igrokazi.

Maskirni kostimi od zlatnih maski i opaski

Naknadni selektor, Vikiliks, čije šanse da na toj funkciji zameni naknadnog selektora bez ograničenja mandata Ruškuca reditelja Bogdana, su skromne, vrlo skromne, je obelodanio da je kostimograf Majera šio kostime i od zlatnih maski iz Trebinja za maskirne kostime u nekim predstavama, što je zavisilo od potrebe i prilika, pa je tako u kostime sašivene od zlatnih maski obukao Totove kad je trebalo da ih prikaže kao izbeglice Gorštake, a i ugledne građene, takođe velike Kikinde, je oblačio u maskirna odela Rodoljubaca .

Ja sam kandidat, svaki dan svaki sat, i to je artefakt

Vikiliks, poput zaštičenog svedoka istorije, suflera vremena, telohranitelja prostora, uzvikuje, kao Tin Ujević, takođe malo okasneli jubilarac nekada, u prozirnu evropsku, ljubavnu noć : “Hora je došla i ja moram tući, / zlatnim zvekirom u bešutna vrata„ (pozorišnog sveta i veka, da bi sve počelo ispočetka)!“. On, baš Vikiliks, a ne tamo neki ipsilon ili iks, obznanjuje da su se prema Điđijevom računanju vremenena u novembru mesecu pre šest decenija upalili svi reflektori na panonskoj sceni kako bi svetlosti životne pozornice što uverljivije obasjali radost koja je zadesila Bačko veliko selo veselo ( misli se najverovatnije na Bački Petrovac, koje od tada slovi kao selo veselo) što je rođen budući dobitnik oktobarske nagrade Kikinde za mizanscenu, novembarskog priznanja Pivnica za proscenijum, Trebinjskog predskazanja za sva moguća scenska agregatna stanja, te velike nagrade Velikog Bečkereka za Čičikova, velikog nakupca i prvog stranog investitora u ovom kraju, Ljubosava reditelja Majeru, koji odmah uze ljubav sebi kao sopstevnu meru za meru. Tog trenutka, pre šest decenija, postao je kandidat za svoj 60. jubilej: “Svaki dan, svaki sat, ja sam kandidat, i to je artefakt, za 60., jubilej, ej, a to nije mala stvar, meni bar.!“

Bez borbe nema ni probe

Vikiliks nam otkriva kako je Majera nailazio na velike otpore kad je pokušao da sa slovačke pozorišne scene u svojim predstavama najpre odstrani patetiku, malu i veliku, kako je zabranio da čitalačke probe budu takmičenja recitatora Pesničenje naroda mog, i tvog, koje ocenjuje isti žiri od prvog dana od kad mu teče kandidatski staž za jubilej. Majerino glumačko pravilo trojno, dnevna i noćna zapovest glumcima glasi: pre svega svaki glumac mora imati svoj identitet, biti nezavisna ličnost jer samo tako, sa ličnim integritetom mogu stupiti na tuđu teritoriju i privremeno zaposednuti lik koji tumače.

Zakleo se na nevernost profesionalnoj sceni

Kad je utvrdio brak sa profesionalnom scenom, kako otkriva Vikiliks, zakleo se da joj nikad neće biti veran, naprotiv da će je stalno varati sa svojim prvim ljubavima, amaterskim scenama, što i dan danas čini, i to ne samo u prvom, nego i u drugom i ostalim činovima.

Takav je ostao pozorišni poručnik Majera, reditelj po činu, veran svojoj velikoj ljubavi, Marjutki, amaterskoj sceni.! Zato je prinuđen da često plaća kazne zbog scenskih prekršaja kao što je na primer, prelazak pozorišne rampe na crveno i vožnja utisaka direktno “džon do-dirom “ u publiku, a učestale su i prijave podnete protiv njega zbog kršenja javnog reda i mira na sceni.

Na južnoj granici slovačke kulture straža uvek zaboravlja šifru prethodne smene

Majera je umnožavao svoja glumačka jata koja je formirao u desetinama mesta, gradova i sela duž Srbije i Slovačke: od Pivnica, Petrovca, Kovačice, Kiknde, Sombora, Zrenjanina, Novog Sada, Beograda, režirajući na slovačkom, rusinskom, mađarskom, srpskom jeziku, da bi kasnije sa njima sletao na sve smotre i festivale kako bi pokazao šta sve mogu da urade ansambli čiji je reditelj- kao pozorišni plemić. Jedino u Staroj Paozovi, na južnoj granici slovačke kulture i umetnosti nikad nije uspeo da ostvari bliski susret sa glumcima, a imao bi s kime, jer bolje teško može sresti negde drugde. Kad god dođe vreme da se takav susret dogodi, udari neko pozorišno nevreme na južnoj granici slovačke kulture: obično bude magla u opštini i to do pred sam rasvit, a kad bi i dunuli prolećni vihri i rasterali maglu sa svitanja, na karauli dobro čuvane južne granice slovačke kulture i umetnosti bi se smenjivala straža pa ona prethodna obično zaboravi šifru i ne saopšti je svojoj smeni.

Ako nešto hočeš da postigneš, onda u tome uvek budi prvi

Znameniti ruski avijatičar Čkalov je jednom prilikom rekao: “Ako nešto hoćeš da postigneš, onda u tome uvek budi prvi“. Ljuba Majera je prvi diplomirani redetelj među vojvođanskim Slovacima. Zahvaljujući njemu slovački je postao maternji jezik pozorišta. Uložio je svoj ogromni višestruki talenat, znanje, teatrsku maštovitost, mar, pedagošku umešnost, da pozorište postane radost. Kad gledamo njegove predstave još jednom se potvrđuje: mi smo u pozorištu, pozorište je u nama. I : glumci su među nama, mi smo među glumcima.

Zato je i zalsužio da tokom šest decenija, svaki dan, svaki sat bude kandiat, to je artefakt, za šezdesetogodišnji jubilej, ej, na vlastitom, Majerinom pozorišnom koridoru 60.