JUBILEUM VEľKÉHO MAJSTRA SCÉNY

Predstava Satiry Hans Sachs, Divadlo VHV, Scena v Kovačici; Režija, scena, kostim, hudba: L'uboslav Majera

Predstava je izvedena najpre u februaru na slovačkoj pozorišnoj smotri, a zatim 26. maja 1981. na XII Susretu APDV, obe smotre održane u Staroj Pazovi.

KAD JE POZORIŠTE RADOST

Sinoćna predstava amatera iz Kovačice prokrčila je, ničim izazvana, konačno, svoj ubavi put do gledalaca, razgalila ih smehom i razveselila, što je samo po sebi veliki uspeh. Maštoviti, obrazovani, prilježni privrženik modernog scenskog senzibiliteta, prvi pozorišno učeni, u najvišim školama školovani reditelj vojvođanskih Slovaka, i iznad svega nadareni, Ljuboslav Majera, uspeo je da razigra sve stvaralačke strune jednog darovitog glumačkog ansambla.

Majerino jato

Odavno zaboravljeni stihotvori Hansa Zaksa, prikupljeni i nedovoljno čvrsto organizovani u jednu pučku, šaljivu igru, oživljeni su zahvaljujući duhu, unutrašnjim neiscrpnim izvorima veselosti i temperamenta amatera iz Kovačice iz Majerinog jata, koje je reditelj vešto, uporno, i dosledno navodio da igrajući likove iz komedije grade svoj ironičan odnos na distanci s pokrićem prema vremenu koje beše i udaljeno i nepoznato sve do onog momenta dok glumci nisu prepoznali da se te zgode dešavaju upravo njima u rodnoj Kovačici i da ih oni više ne mogu izražavati po poetici naive, makar koliko ona ne samo na likovnim oranicama rasprostranjena bila.

Scena kao prinudni smeštaj svega i svačega što glumcima može da posluži kao uslužna delatnost

Potpuno praznu scenu sudski pozorišni izvršilac Majera je za tili čas, već u prvoj pojavi naselio svim i svačim što je glumcima moglo da posluži za uslužnu delatnost, što im je bilo nephdno da bi se tokom jednočasovnog scenskog vašara dešavalo ono što je i trebalo da se desi, ali ni više ni manje od toga. Kao kompletan autor (režija, sengrafija,mkostimi, izbor muzike), Majera ni u jednom trenutku nije zapostavio rad s glumcima, duboko verujući da je pozorište prevashodno glumačka umetnost.

Tomaš Hriješik i Pavel Kožik kao - prvaci drame na prenaseljenoj amaterskoj sceni Vojvdine

A to što ceo ansambl nije dosegao vizije Tomaša Hriješika i Pavela Kožika, uzrok treba tražiti pre u urođenom strahu od letenja glumaca na obuci, nego u nedovoljnoj pažnji koju je pilot instruktor, kapetan Majera, posvećivao njihovim treninzima u manevrisanju i vladanju scenskim prostranstvom. Uz to ne smemo propustiti da kažemo kako je malo takvih darovith, snažnih glumačkih individualnosti potpuno različtih po senzibilitetu na prenaseljenoj amaterskoj sceni Vojvodine kao što su Tomaš Hriješik i Pavel Kožik.

Poverenje u moć glumačkog iskaza

Majerina nastojanja da u ovoj predstavi ujedini sve različite i često jedni drugima duboko suprostavljene scenske regione, ideje, materijale, poziciju i oporbu, sav bisnis Hansa Zaksa, sina uspešnog preduzetnika, obućara ili šustera iz Nirnberga, uodila su plodom zahvaljujući ne toliko njegovom izvanrednom poznavanju scenskih prilika i izbirnih pravila njenih, koliko njegovom dubokom i nepokolebljivom poverenju u moć glumačkog iskaza. A glumci, sudeći po tome kako se Majera prema njima odnosio u ovoj predstavi, mogli su, ako ne u poptunosti da shvate, ono bar da naslute glavnu ideju dela i da svoje uloge grade tako što će ih situirati u opštu koncepciju predstave.

Koza kao misonarka novog scenskog poretka

I u spremanju scenskog prostora Majera je kao scenograf bio maštovit: dekor je zamenjen kočijom, kozi je pripala uloga misionarke, preteče i voditeljke koja je naslućivala više nego što ga je najavljivala, novi scenski poredak. Tako su neživi scenski aparati (liše koze) u znatnoj meri doprineli oživljavanju tekstualnih činjenica i reanimaciji ove scenske naseobine u celini, koja je progovorila svojim radosnim neponovljivim pozorišnim esperantom.

Skladno ukomponavane muzičke teme

Ne bi nam bilo oprošteno ako bismo zaboravili da pomenemo i muzičke teme, skladno ukomponavane u predstavu, čime su u mnogome upotpunjavale opšti utisak o predstavi, „dokapitalizujući„ sve ono što se govorom, vizuelnom komponentom i kostimski statičnim fiksacijama ne bi moglo dovoljno izražajno preneti na gledalište.