EROTIKA A MÝTICKÁ DEDINA KOVAČICA NA OBRAZOCH PAVLA HAJKU

Postoji jedno selo, negde na planeti, koje po mnogim svojim karakteristikama liči na banatsko selo Kovačica, pa čak ima i isto ime. To selo u mnogim svojim delovima poseduje slične osobine, ima skoro istovetnu crkvu, oko nje u redu poređane istovetne kuće, slična polja, rastinje i drveće, ljude i životinje, ali, u mnogo čemu, poseduje drugačiju atmosferu, drugačije boje, drugačiji ritam. Tim selom suvereno vlada gigantski petao, moćna ptica jarkih boja, jakog tela, udova i vrata, rascvetane snažne kreste i još moćnijeg glasa, kojim budi stanovnike, poziva ih da proslave život, lepotu i plodnost, koji su svugde oko njih. Tim glasom on poziva i na dvoboj, objavljuje svoje muške pobede, demonstrira svoju nadmoć. Ponekad petla, ipak možda nekad preterano samouverenog, pobede ljudi, žene, vežu ga, ubiju, čak i razapnu na krst, ali je jedno sigurno: on je glavna ličnost, on je u centru svih događanja i svih stvari, oko njega se sve vrti. To virtuelno selo Kovačica, po načinu svog ustanovljenja veoma slično mitskom selu Makondu, iz maštovitog romana Gabrijela Garsije Markesa “ Sto godina samoće”, živi u delu slikara Pavela Hajka, verovatno najboljeg i najoriginalnijeg živog predstavnika kovačičke naive, slikara u najboljim godinama, ali dovoljne životne i umetničke zrelosti, razrađenog stila i osobenog stvaralačkog jezika i filozofije, da predstavlja čvrst most između naivnog slikarstva Kovačice u prošlosti i likovnog stvaralaštva u budućnosti.

Pavel Hajko ( 1952. ) je rođen u selu Kovačici, oazi Slovaka u Banatu, selu osobenom po mnogo čemu, ali od šezdesetih godina pa do danas, planetarno poznatom po svom razvijenom i originalnom naivnom slikarstvu. Imao je sreću da u ranoj mladosti slikarstvo uči od jednog od najboljih slikara naive iz Kovačice Martina Jonaša, od koga je delimično nasledio originalnost u pristupu temi, ali i preuzeo neke simbole plodnosti na svojim slikama: klip kukuruza i bundevu. I, možda je, od njega naučio komunikaciju sa nebom. Sve ostalo što može da se vidi na njegovim slikama je originalno i samo njegovo, ili dovoljno neupućeni posmatrač druge uticaje ne može da prepozna – jer je Hajko jedan od obrazovanijih slikara naivaca iz Kovačice ( završio je srednju stolarsku zanatsku školu i mnogo čitao ).

Ono što Hajka značajno izdvaja od drugih slikara naive, ne samo iz Kovačice i sa teritorije bivše Jugoslavije, nego mnogo šire, je njegova posvećenost erotici, kao jednoj od glavnih tema svoga rada. Naivu, to važi za većinu slikara te orijentacije u svetu, karakteriše dečiji, skoro nevini, pristup životu. Erotike u naivnom slikarstvu, u njenom pravom smislu, skoro da nema, ili je dobro prikrivena. Petao je na Hajkove slike “doleteo” 1975. godine, a negde tada je slikar, mladić u punoj snazi, počeo da se bavi erotikom kao načinom da izrazi sopstveni temperament, ali i da saopšti ona univerzalna osećanja i nagone, koje poseduje svaki čovek.

Prva reakcija posmatrača, naviklog na idilični prikaz života u Kovačici Zuzane Halupove, njenih prethodnika i sledbenica, sigurno je želja da šakama prekrije oči i od njih sakrije prizore nagog ženskog tela, prizore telesne ljubavi, pa i neke vrste sladostrašća i egzibicioniozma, na slikama Pavela Hajka. Ali, čak i onaj ko je možda to učinio ( a takvi su verovatno retki ) vrlo brzo će razmaknuti prste ili potpuno skloniti šake, da sebi omogući pogled na jedan potpuno novi, maštoviti umetnički svet, koji je isto toliko živ i stvaran kao i prizori seoskih običaja i dečijih igara kod drugih slikara.

Pavel Hajko slika eksplicitne scene seksa, viđene ili zamišljene, svet ljudskog često zaklonjenog života, koji on izbacuje u centar radnje, na livadu, na poljanu, u prirodu. Nage ženske obline svugde gde se okrenemo, često prikrivene u naslagama snega ili prevojima zemljišta, seoske vile, rečne nimfe, devojke, žene, u svakodnevnom poslu, ili samo u šetnji, u najneobičnijim situacijama – predstavljaju apoteozu ženskoj lepoti i onome zbog čega je ona stvorena, seksu kao načinu postizanja vrhunskog zadovoljstva, ali i načinu da se ostvari plodnost i tako produži život – do večnosti.

Slikar pokazuje neverovatni smisao za humorističku grotesku, prošaranu elementima fantastike, koja ponekad izgleda kao da je preneta iz stvaralaštva Salvadora Dalija, ali većinom ima originalne karakteristike. Sklonost igri, skoro šali, navodi autora da junake svojih slika stavlja u neverovatne situacije ( posmatranje porno snimaka na TV ekranu u prirodi, uz samozadovoljavanje, ili pripremu za ljubavni čin; voajerizam svih vrsta, u koga su, čak, uključene i životinje ), a svugde je neodvojivi učesnik kočoperni petao, posmatrač ili učesnik u seksu, pravim orgijama, demonstracijama seksualnosti i muške snage, u kojima partner može da mu bude prelepa naga devojka, ali, uz posredovanje klipa kukuruza, kao jednog od simbola falusa, i neka raskošna bundeva. Kako da se protumači taj odnos petla i devojaka, ako ne kao kovačička verzija Lede i labuda?

Erotski prizori Pavela Hajka nikako nisu ni blizu granice pornografije, koju je vrlo lako preći kada se bavite erotikom. Naprotiv, Hajko pokazuje neverovatnu prisebnost i osećaj za meru, kada od onoga od čega bi drugi napravili prostotu, uz pomoć maštovitih detalja, načini demonstraciju svoje komunikacije sa univerzumom. Njegove slike nisu jednostavne, jer on ima smisao za detalj, za priču, a većina njegovih slika ima mnogo sporednih epizoda ( tako čestih kod japanskih slikara erotskih grafika šunga iz kasnog Srednjeg veka ), tako da predstavljaju dobro odmerene kompozicije.

Pavel Hajko kao da namerno pokazuje svoju nesklonost ka idealizovanju prošlosti, toliko prisutnu kod drugih kovačičkih slikara. Na njegovim slikama ima mitologije, ali neke u širem značenju, a rodno selo koje pokazuje je baš ono u kome živi – uz, naravno, dodatke iz svoje mašte. U tom selu živi i petao, razmetljivi gospodar, seoski kavgadžija, superpotentni vladalac ženskim telima, simbol svega što je muško, snažno, erotsko, životno, svetlo, jasno, moćno. Petao komunicira sa nebom i posebnim božanskim izvorima svetlosti, on komunicira sa beskrajnim prostorom, bori se sa drugima za prevlast, stiže do meseca, vrhova krive kule u Pizi i Ajfelove kule u Parizu. On je svugde i bez njega se ništa ne može, a kad se iz mnogih uglova bolje zagleda, shvati se da je petao ustvari simbolični autoportret samog slikara, deo njega samog.